Припреме за Зимске олимпијске игре 2026. у Милану и Кортини у Италији биле су далеко од идеалних. Са изградњом клизалишта се каснило и било је пуно проблема. Боб стаза је била контроверзна од самог почетка. Историја показује да су многи домаћини Зимских олимпијских игара такође имали проблема са кашњењем у изградњи борилишта, али и са растућим трошковима. Но, можда баш 2026. представља прекретницу.
„Искрено, ово је неопростиво, посебно за нешто попут вишенаменске арене“, каже за ДW Виктор Матесон, мислећи на одлагање изградње клизалишта.
„Можда је то донекле разумљиво за неке специјализоване објекте који морају специјално да се изграде за Олимпијске игре, али из економске перспективе гледано, ако немате објекте, рецимо велики затворени објекат који може да се користи за хокеј, онда вероватно уопште није ни требало да се кандидујете за организацију Олимпијских игара.“
Матесон је професор економије на Колеџу Светог Крста у Вустеру, Масачусетс, а његово поље истраживања су економски ефекти великих спортских догађаја.
Процењени буџет Зимских олимпијских игара 2026. износи више од три милијарде евра. Неки извештаји сугеришу да ће економски ефекти Игара износити отприлике пет милијарди евра, на пример кроз туризам и надоградњу инфраструктуре. Та сума остаје ипак само процена.
Историја такође показује да, нажалост, превише Игара пати од истог синдрома – односно да скупи стадиони и објекти временом буду неискоришћени. И раније се постављало питање да ли се уопште исплати бити домаћин Олимпијских игара, али можда је ове године прикладно коначно се тиме озбиљније позабавити.
Да ли се уопште исплати бити домаћин Олимпијских игара?
„Грађани и порески обвезници у местима која организују Игре често кажу да, иако су Олимпијске игре забаван догађај, они не желе нужно да плаћају туђу забаву“, каже Матесон.
„С обзиром на општи недостатак локалне подршке, земље у којима грађани имају мало утицаја на читав процес сигурно су у бољој позицији да добију организацију догађаја, од живахних демократија. Тако је Међународни олимпијски комитет (МОК) на крају морао да бира између Пекинга и Алматија за домаћина последњих Зимских игара. Па и ФИФА је до сада имала Светска првенства у фудбалу у Катару и Русији, а 2034. ће домаћин бити Саудијска Арабија.“
Међународни олимпијски комитет је непрофитна организација, што значи да 90 одсто прихода од Игара иде директно назад у спорт и развој спортиста, укључујући помоћ градовима домаћинима. Године 2018. МОК је најавио да ће обезбедити 925 милиона долара за Милано-Кортину, дакле нешто мање од 970 милиона долара колико је дато Пекингу за Олимпијске Игре 2022. Али због своје структуре, Игре су ипак у многим аспектима још увек веома зависне од потенцијалних домаћина.
„Комплетна МОК-ова „Агенда 2020’, која је организацију обавезала на ’одрживи олимпијски модел’ (укључујући и одрживу економију), није била избор заснован на доброчинству, већ је на крају делимично утемељен и на самоодржању система“, каже Матесон.
„Чудна ствар коју људи не схватају јесте то да МОК у ствари нема новца за сопствене догађаје. Он има само своју историју и права на своје име и олимпијске кругове. Требају му, дакле, посвећени партнери да би онда МОК заправо био домаћин Игара.“
Локални проблеми и иновативна решења
У случају Милано-Кортине таквог партнера су нашли – али ни то није био избор који је прошао без сукоба.
„Мислим да је једна важна ствар коју треба запамтити у вези с Милано-Кортином то да проблеми готово у потпуности долазе од локалног организационог одбора, а не од МОК-а. МОК је на овим Играма пример предлажући да домаћини преселе трке на (постојеће) стазе у Швајцарску, уместо да троше огромне суме на нову боб стазу у Кортини. Наравно, чини се да је понос у више наврата стао на пут економији или бар ефикасности на овим Играма“, указује Матесон.
Једно логично решење било би имати неколико ротирајућих домаћина – што је идеја која се често јавља у последњих 20 година. То би драматично смањило трошкове – али одабир тих домаћина тежак је посао.
„Доналд Трамп је рецимо разоткрио једну ода мана тог плана. Очигледно је да се заговорници идеје надају да би домаћини (стални или повремени) били они који подржавају људска права и демократију“, каже Матесон.
„Али шта учинити ако један од ваших жељених домаћина у неком тренутку брзо скрене из социјалдемократије у кршење људских права и ауторитаризам?“
Иако се чини мало вероватним да ће се таква решења појавити у блиској будућности, домаћинство у више земаља – као што је то ФИФА урадила на Мундијалу – може да помогне у подели финансијског терета, смањењу улагања у инфраструктуру и повећању вероватноће дугорочног коришћења олимпијских објеката. Матесон је рецимо импресиониран неким идејама које су осмислили организатори Летњих олимпијских игара у Лос Анђелесу 2028. године.
„Прилично сам задовољан с неколико корака који се предузимају за Игре у Лос Анђелесу, посебно потезом везаним за повећање географског отиска премештањем софтбола у Оклахому. То ће смањити трошкове (коришћењем постојеће спортске и туристичке инфраструктуре), проширити приступ навијачима и повећати приходе (пребацивањем барем неких догађаја тамо где влада велика потражња за тим спортом)“, рекао је Матесон.
