Покрај аут-линије у „Београдској арени“ стратешки ће се надметати две озбиљне кошаркашке величине испреплетаних каријера. Нови стисак руке и осмех при директном сусрету на каријерној магистрали са полазиштем саграђеним пре више од 30 година. С једне стране, декларисаног Пироћанца, рођеног у Новом Саду, који је 1987. пронашао први инострани изазов у кошаркашки тада полуписменој Немачкој, и , с друге стране, тадашњег осамнаестогодишњег плеја са Медаковића, сениорског дебитанта у Црвеној звезди – Светислава Пешића и Саше Обрадовића.
Кари је у Сашиним годинама, што беше 2006. године, освојио све што се може освојити. Данас пироћански „стари лисац“ повратничким ангажманом у Минхену пркоси годинама и чека га сучељавање против аса који му је својим врхунским партијама и квалитетом доприносио на путу до историјских успеха. У одређеном домену, може се рећи да не би било Пешића да није Обрадовића и обрнуто.
Почевши од 1994, однос Саше и Карија је прошао пут од „диригента“ и „продужене руке“ на паркету до судара нове и старе тренерске школе на немачким и европским теренима.
Лет берлинског албатроса
Овенчан сензационалним златом на Европском првенству 1993. са Немачком, Пешић узима берлинску Албу. Већ годину дана касније решава питање првог плеја и лидера потписом Саше Обрадовића, двоструког првака СРЈ са Црвеном звездом. Српска веза је одмах донела први европски трофеј за немачку клупску кошарку.
Алба је у финалном двомечу Фибиног Купа Кораћа била аутсајдер против Стефанела из Милана са Бодирогом, Фућком, Ђентилеом на терену и Тањевићем на клупи. Први сусрет у Милану је необично окончан 90:90, где је Обрадовић стрпао 34 поена. У реваншу је Алибеговић преузео поентерски део посла, Обрадовић је свакако допринео са 12 поена. Алба је славила 85:79 пред 9.000 навијача.
Након разочаравајуће сезоне 1995/96 уследила је златна 1996/97, са „дуплом круном“ и елиминацијом од Барселоне у шеснаестини финала у дебитантнкој сезони у Евролиги. Именовањем за Ол-стара немачког првенства и Евролиге, Обрадовић је показао изузетно висок ниво на два фронта.
Тада обећана италијанска лига звала је Обрадовића, па је прешао у римски Виртус. Наставила се надмоћ Албе на домаћем тлу под Пешићевим вођством са низом првенствених титула до 2000. и Купом Немачке 1999. године.
Злато у Истанбулу
Почетком миленијума, Обрадовићева каријера кренула је стрмоглавим падом услед тешке повреде колена и преласка у четврту деценију. Тадашњи играчки век трајао је краће него данас. Пешић се латио највећег изазова – вођства националне селекције Југославије. Није Кари заборавио све Сашине квалитете, знајући да је Обрадовић довољно физички способан, искусан и паметан. Уврстио га је у екипу за Европско првенство у Истанбулу.
Тај састав остао је уписан као један од најдоминантнијих у историји европских кошаркашких смотри. Обрадовић је на терену проводио просечно 15,2 минута, убацујући 4,3 поена, али се његов допринос гледао, пре свега, у одбрани, сигурном преносу лопте и организацији напада. Сашина четврта златна, укупно шеста, и уједно последња репрезентативна медаља. Пешићева прва од четири на клупи своје домовине.
Кратко у Келну
Последња станица Сашиног воза на „патикашки“ погон била је у Келну, на Пешићев наговор. Измучен повредама, Обрадовић касније креће са сезоном 2001/02, и враћа се до Ол-стара немачког првенства, убацујући 17,1 поен по мечу. Пешић и Обрадовић су се домогли великог финала, где их је, у интересантној игри судбине, управо Алба спречила да се домогну трофеја.
Пешић наредног лета постаје и светски првак, па се понуда Барселоне не одбија. Ту је био крај ангажмана Обрадовића у Пешићевим клубовима. Ипак, Саша је успео да трофејно оде у заласак Сунца играчке каријере са два Купа Немачке 2004. и 2005. године. На истом месту је успешно започео и тренерску каријеру, дигавши пехар Бундеслиге као дебитант у сезони 2005/06. и годину дана касније још један Покал.
Пешићу првенство, Обрадовићу купови
Пре 14 година је доласком Светислава Пешића започет велики пројекат КК Бајерна из Минхена. Истовремено, после послова по источноевропским лигама, Обрадовић долази у вољену Албу за подизање тренерске каријере на виши ниво. Бајерн и Алба су заједничким трофејима и финалима показали да Немачка нуди Европи више од Бросе Бамберга.
Oбрадовић снажније започиње прву сезону у новом клубу, победивши Улм у финалу Покала, а на претходном кораку управо Бајерн 92:83. Одбранио је трофеј и наредне године, избегавши Баварце. Прилику за освету је Кари дочекао у великом финалу. Као првопласирани тим на табели регуларне сезоне, Бајерн користи предност домаћег терена и на последњем кораку побеђује Албу са 3-1. Чекању од 59 година за титулу првака државе и 46 за било какав трофеј је дошао крај у кошаркашкој секцији фудбалског гиганта из Минхена.
Закључна битка за трофеј била је у финалу Покала 2016. године. Флотер Драгана Милосављевића за 67:65 служио је за, баскеташки речено, трофејни „испис“ Обрадовића у Алби.
Последње надигравање у овој „немачкој фази“ десило се у осмини финала Еврокупа. Као у окршају са Стефанелом, Обрадовић и Пешић на другачијим позицијама, завршили су први део двомеча нерешеним исходом – 82:82. Бајерн је био бољи у реваншу са 84:75. У наредној рунди су лако избачени од стране потоњег првака Галатасараја.
Пешић се због проблема са здрављем повукао тог лета, а Саша је прешао у Локомотиву из Краснодара.
Одиграно је укупно 22 тренерска дуела са 12:9 за Пешића, уз један нерешени резултат.
Поновни, запањујући, долазак „ватрогасца“ Пешића међ’ „своје“ у Минхену скинуо је десетогодишњу паучину и прашину са роковника намењеном Саши Обрадовићу. Пронашло се још папира за бележење. Следећа ст(р)аница – „Београдска арена“. Датум – 6.3. 2026.
