На паркету су се, један за другим, смењивали симболи различитих генерација, од Дина Менегина до Дана Петерсона, од Дејан Бодироге до Богдана Тањевића. Били су ту и Александар Ђорђевић, Владимир Мицом, Јасмин Репеша, Сандро Гамба, Еторе Мессина…
Уз аплаузе и понеки звиждук, публика је поздравила актере епоха које су исписале историју славног клуба.
На видео-биму смењивали су се кадрови највећих успеха, од ере Ћесаре Рубинија до славног „гренд слема“ 1987. и европске титуле освојене годину дана касније у Генту. Укупно 31 титула шампиона Италије, три Купа шампиона и девет националних купова – биланс који говори сам за себе.
Централни тренутак церемоније био је посвећен Ђорђу Арманију, човеку који је почетком 21. века спасио клуб од гашења и поставио темеље новог успона. Делегација коју је предводио Петерсон уручила је комеморативни дрес председнику клуба Леу дел Орку и Силвани Армани, док је публика дугим аплаузом одала почаст „краљу Ђорђу“.
Видео-порукама су се укључили и бројни асови који нису могли да присуствују прослави, међу којима су Ђиђи Датоме, Данило Галинари, као и легенде попут Мајка Д’Антонија, Боба Макадуа, Кајла Хајнеса и Серхија Родригеза.
Свечаност је одржана са закашњењем (клуб је основан 9. јануара 1936. године) због организације Зимских олимпијских игара у Милану и Кортини. Ипак, атмосфера у дворани није остављала утисак да се славље чекало. Напротив, деловало је као да је сва историја клуба сабрана у једно вече.
Спортски део вечери такође је протекао у знаку домаћина. Милано је савладао Сасари резултатом 99:87.
Од радничке екипе фабрике Борлети до европског гиганта, пут Олимпије обележили су визионари попут Адолфа Богонћелија, шампиони и тренери који су мењали ток италијанске кошарке, али и периоди кризе из којих се клуб увек враћао јачи.
Данас, Олимпија Милано није само трофејни клуб већ и институција која кроз бројне друштвене и образовне пројекте остаје важан део заједнице. Деведесет година касније, амбиције остају исте – кошаркашки врх Италије и Европе.
