Није случајно што је Октавио Паз писао да народи живе иза својих маски. Али код Паза, те маске нису само друштвене, већ и онтолошке: испод њих не стоји истина, него нешто што се непрестано повлачи, као да се смисао сам повлачи у себе.
Као што у његовој песми Тишина „са дна тишине извире драга тишина“, која расте, диже се и на крају гута крик, тако и Светско првенство има своју тишину, само што је она обучена у буку, песму, заставе и спектакл. И у тој буци крик више није потребан, јер је већ распршен.
На (минимум) деведесет минута оно прекрије свет привидом заједништва, уједињености око лопте, док испод те глобалне маске и даље остају поделе, руине и сукоби који обликују стварност.
Ако постоји место на коме фудбал памти више него што историја записује, онда је то Астека. Стадион на више од 2.200 метара надморске висине, где и дисање постаје део тактике, а умор долази брже него што сат показује. Није случајно што су управо ту своје највеће митове исписали Пеле и Марадона.
Велике приче, изгледа, траже разређен ваздух.
Ни град који га окружује није обичан. Мексико Сити полако тоне, јер је подигнут на некадашњем језеру чије се тло вековима слеже. Са градом, симболично и стварно, тоне и Астека.
Док милиони људи буду гледали свечано отварање Светског првенства, мало ко ће помислити да се спектакл одвија на месту које сваке године потоне још који центиметар.
Стадион се налази у насељу Санта Урсула, названом по хришћанској мученици. Има нечег готово литерарног у томе да се највећа светска спортска свечаност отвара управо на месту које носи име светице страдања.
Фудбал, као и историја, ретко бира симболе случајно.
На терен ће после велелепне церемоније први изаћи Мексико и Јужна Африка. На папиру, две репрезентације са Глобалног југа. У широј слици, две земље чији је фудбал настајао на прашњавим игралиштима, улицама, фавелама и периферијама великих градова, где су боса деца прво учила да воде лопту, а тек онда да читају тактику.
Можда је зато симболично што управо такав меч отвара турнир који се игра у три државе и у времену нових геополитичких подела. Док се у свету поново подижу зидови, уводе царине, воде ратови и цртају нове сфере утицаја, фудбал и даље инсистира на једној једноставној идеји – да исти терен може бити довољно велики за све.
И у томе је његова парадоксална снага, што привремено поједностављује нешто што је у стварности све сложеније.
Наравно, то је илузија. Као што је и Астека истовремено највећи стадион у Латинској Америци и грађевина која полако тоне. Али управо су такве илузије често најтрајније.
Марадонина „божја рука“ преживела је биографије политичара који су водили Фокландски рат, као што ће и овај турнир једног дана остати упамћен по неком голу, а не по дипломатским саопштењима уочи или током турнира.
Осим ако Иран не освоји турнир у Њу Џерзију.
И зато први звиждук не означава само почетак Светског првенства. Он означава тренутак у којем најглобалнији или једини глобални спорт поново покушава да докаже да је лопта више округла од политике.
Први од 104 меча на Светском првенству, дакле, није само увод у турнир. То је читање света у којем ће се сваки пас, дуел и гол тумачити не само као спортски догађај, већ и као мала напомена о времену у којем се све то дешава.
А када се огласи последњи звиждук 19. јула, шампион ће отићи у статистику. Прича ће остати у чињеници да је фудбал поново покушао да организује свет као целину, макар и накратко, макар и на терену који припада само игри. И помало ВАР систему.
