Још један бисер засијао је у тренерском трезору Драгутина Топића. Током двадесет јунских дана Лука Бошковић скренуо је на себе пажњу љубитеља атлетике не само у Србији, већ широм планете.
Од 1,88 м високог момка, који је још 2024. скочио удаљ 7,94 м, очекивало се да ће свакако надмашити границу снова. Као да је у 2025. акумулирао енергију (7,76 м) да би у овој сезони полетео. Најпре је 6. јуна траг у песку оставио на 8,14 м, затим две недеље касније на 8,19 м, а 26. јуна на 8,23 м.
Испред њега је у историји ове дисциплине међу српским атлетичарима само рекордер Ненад Стекић (8,45 м). Треба имати у виду да Лука тек 6. јула пуни 20 година.
Лука Бошковић и Драгутин Топић говорили су за сајт Српског атлетског савеза.
Вероватно сте, с физичким предиспозицијама које поседујете, могли да се определите и за друге спортове?
– Тако је. Одмалена сам се бавио кошарком, све до самог краја основне школе. Тада сам се на школском такмичењу у атлетици први пут опробао у дисциплини скок увис. Свидела ми се индивидуална природа спорта и такмичарски дух. Одлучио сам да пређем на атлетику и дошао код Драгутина Топића на пробни тренинг. Временом сам променио главну дисциплину и постао скакач удаљ.
Како доживљавате последњу серију такмичења у којој сте показали да немате страх од летења?
– Искрено, та последња серија само је потврда свега онога што радимо на тренинзима.
Победили сте на Првенству Балкана у Волосу Бугарина Божидара Сарабајукова, трећепласираног са Светског првенства у дворани ове године, и показали да немате ни страх од великих имена?
– Што се тиче победе над Сарабајуковом, изузетна је част што сам се такмичио и надмашио некога ко је актуелни европски шампион у дворани. Међутим, на залетишту не гледам ко има какве медаље, већ се фокусирам искључиво на свој скок.
У јуниорској конкуренцији били сте вицешампион света 2024. и освајач бронзане медаље на Првенству Европе 2025?
– Јуниорски период био је заиста незабораван. Био је основа за најважнији, сениорски период. На Светском првенству у Лими 2024. године стигао сам до титуле вицешампиона света, што је за мене био први велики искорак на глобалној сцени и потврда да могу да се носим са најбољима на планети. Следеће године, на Европском првенству 2025, освојио сам бронзу. Те медаље нису биле само мој успех, већ успех целог тима: тренера Драгутина Топића, доктора Јована Ђуровића и физиотерапеута Слободана Марковића.
Овогодишњим резултатима већ сте четврти на европским ранг-листама на отвореном. Како из ове перспективе гледате на Европско првенство за сениоре, које ће бити одржано од 10. до 16. августа у Бирмингему?
– Свакако да је леп осећај видети своје име на четвртом месту европских ранг-листа, али искрено, статистикама и бројкама не оптерећујем се превише. То што сам већ побеђивао неке од момака који су тренутно испред мене на папиру само ми даје додатну потврду да смо на добром путу и да у директном дуелу све зависи искључиво од нас и тренутка инспирације на залетишту – закључио је Лука Бошковић.
Разговор је настављен са Драгутином Топићем, који је открио како је препознао таленат Луке Бошковића.
Како сте препознали Лукин потенцијал?
– Лука је дошао код мене на препоруку свог наставника физичког васпитања. Он га је видео као скакача увис. Нисам журио. Јесте био висок и брз, али сам му тада дао надимак Хајди.
Зашто Хајди?
– Деловао је незграпно, без координације, као да је био на кломпама, а не у патикама. Одлучио сам да будем стрпљив и да кренем, као и са Ангелином, од учења технике трчања, уз основе моторике и координације. Такмичења су тада била у трећем плану. После две године мукотрпног рада наметнуо се својом упорношћу, брзим савладавањем све тежих и захтевнијих вежби и буквално је експлодирао. Када је, након само три изласка на јаму са песком, скочио седам метара, знао сам да је прави! Изузетно је брз, има осећај за ритам и тајминг. Мало је крут, али и то постепено исправљамо. Има главу за велика такмичења и не преза од конкуренције.
Карактер показује и на такмичењима, али и у животним ситуацијама?
– Вероватно мислите на ону ситуацију од пре три године када се повредио. На такмичењу у Београду, због грешке организатора који није прекопао песак, приликом доскока повредио је менискус и морао је на операцију. Минут након операције позвао ме је и рекао: „Хвала што сте ми платили операцију, рекла ми је мама. Све је прошло у реду. Када почињемо са тренинзима?“
С обзиром на то да је Европско првенство за млађе сениоре наредне сезоне, фокус остаје на Европском првенству у Бирмингему 2026?
– Моје пулене од малих ногу учим следећем: велика такмичења имају један основни циљ – улазак у финале. Сав фокус је на квалификацијама, а када се оне успешно преброде, небо је граница. Дакле, корак по корак. Маштања и стратегију за финале остављамо тек када успешно остваримо први циљ.
Како изгледа ваша визија Бошковићеве каријере?
– Учим их да се норме, резултати и новац не јуре, већ да они постају плод квалитетног тренинга, опоравка и правовремене размене информација са тренером, у овом случају са мном. Од наше кохерентности зависи све. Да бих руководио тренингом, морам да знам све – од дневног умора и емотивног стања, па до бројних других фактора успеха. Пред Луком је низ година током којих ће сам трасирати свој пут.
Поплочан медаљама?
– Не волим да размишљам о медаљама. Додуше, жеља ми је да се пласира на Олимпијске игре, пре свега због искуства, јер је оно незаменљиво у свакој каријери. Знам где још може да напредује у тренингу. Боже здравља, радоваћемо се сви заједно успесима овог прескромног момка, који је ногама чврсто на земљи, осим када изађе на борилиште – тада и те како уме да рашири крила за далеки лет.
