Србија је деценијама била један од најзначајнијих извозника тренерског знања у Шпанију. За то постоје егзактни примери још од шездесетих година прошлог века.
У фудбалу је посебно упечатљива чињеница да су Србија и Аргентина једине земље које су Реал Мадриду дале по тројицу тренера – Миљана Миљанића, Вујадина Бошкова и Радомира Антића.
Миљанић је на клупу Реала стигао 1974. године и већ у првој сезони освојио дуплу круну. На клупи мадридског клуба остао је до 1977. године, а после њега је Реал водио и Вујадин Бошков, од 1979. до 1982. године.
Колико су Миљанић и Бошков оставили трага у Шпанији сведочи и Висенте дел Боске. Легендарни фудбалер Реала и каснији селектор Шпаније својевремено је говорио да су га управо двојица југословенских тренера посебно обележила.
„Научио сам много од свих тренера које сам имао, али двојица су посебно утицала на мене“, рекао је дел Боске, мислећи на Миљана Миљанића и Вујадина Бошкова, описујући их као изузетно професионалне људе са широким знањем, не само о спорту већ и о другим областима.
Први српски тренер у Шпанији – Љубиша Броћић
Ипак, српским тренерима врата фудбалске Шпаније отворио је први Србин на клупи Барселоне – Љубиша Броћић, родом из Гуче.
Водио је тим из Каталоније у сезони 1960/1961. Одвео је Барсу до њеног првог историјског финала Купа европских шампиона, а према писању шпансих медија, био је први тренер који је увео тегове у фудбалске тренинге, као и зачетник тога да играчи могу да играју на више позиција.
Радомир Антић је био посебна прича. Водио је Реал Мадрид, Барселону и Атлетико Мадрид, чиме је постао један од ретких тренера који су седели на клупи сва три велика шпанска клуба.
Антић је преузео екипу Атлетико Мадрида која је претходну сезону једва опстала у лиги и одмах освојио дуплу круну. То је јединствен случај у историји клуба да су оба трофеја обједињена у истој такмичарској години. Шпански медији га, уз Дијега Симеонеа, сматрају „оцем“ модерног Атлетика. Антић је био једини тренер којем је цео стадион „Висенте Калдерон“ редовано скандирао Радомире, te quiero („Радомире, волим те“).
Тако је изгледала једна страна приче – српски тренери у Шпанији нису били само ангажовани стручњаци, већ људи од којих се учило.
Први Шпанац који је стигао у Србију као „професор“ био је искусни Хавијер Клементе. Преузео је клупу фудбалске репрезентације 2006. године, али се није дуго задржао.
Жељко, Божа, Кари и „српска школа“ у Шпанији
Још снажнији траг српски тренери оставили су у кошарци.
Ранко Жеравица важи за једног од људи који су постављали темеље модерне кошаркашке секције Барселоне. Божидар Маљковић освајао је трофеје са више шпанских клубова, док је Жељко Обрадовић у Хувентуду стигао 1993. године и већ наредне године освојио титулу првака Европе.
Обрадовић је потом са Реал Мадридом освојио још једну европску титулу, док је Светислав Пешић постао први тренер у историји Барселоне који је том клубу донео трофеј Евролиге.
Један од најбољих описа шпанских тренера дао је управо популарни Кари.
„Када гледамо шпанске врхунске тренере, интересантно је да су они на неки начин униформисани. Исти је систем тренинга, иста филозофија, све је доста стандардизовано. Врло су образовани и много улажу у струку. Оно што их данас издваја јесте и брза адаптација на друге земље, језике и културе“, истицао је Пешић.
Божа Маљковић је својим радом у Шпанији оставио толики траг да је уврштен у Кућу славних шпанске кошарке.
То је била генерација тренера која је у Шпанију доносила нешто што је тада било препознатљиво као предност југословенске, односно српске кошаркашке школе – систем, рад, тактичку припрему, дисциплину и способност да се од играча направи тим.
Жељко Обрадовић у Хувентуду у почетку није говорио шпански, али је убрзо успео да успостави ауторитет и промени менталитет екипе.
Ђорди Виљакампа, капитен шампионске генерације Хувентуда из 1994. године, у сведочењима о том периоду истиче да је Обрадовић донео „невероватан балкански ауторитет и победнички менталитет“, као и уверење да Хувентуд може да постане европски шампион.
„Жељко је био млад, али је донео невероватан балкански ауторитет и победнички менталитет. Пре њега нисмо веровали да можемо бити владари Европе. Он нас је научио како се игра под притиском и како се побеђује. Тај интензитет је постао модел за све шпанске тренере“, говорио је Виљакампа.
А, онда се све окренуло…
Неколико деценија касније, смер је супротан.
Док се у анализама српске тренерске школе све чешће указује на то да домаћи стручњаци губе корак са најјачим европским лигама, шпански тренери постали су једни од најтраженијих стручњака у европском спорту.
И то се више не види само у иностранству.
Види се последњих година и у Србији.
Алберт Ријера преузео је Црвену звезду, док су у српску кошарку стигли Жоан Пењароја и Ибон Наваро, тренери који су у Шпанији изградили препознатљиве системе рада.
Тако су се шпански тренери нашли на клупама оба највећа српска кошаркашка клуба, а шпански стручњак на челу најтрофејнијег српског фудбалског клуба.
Историјски парадокс је очигледан: некада су Срби ишли у Шпанију да покажу како треба радити, а данас Шпанци долазе у Србију са истим задатком и циљем.
Ријера није изолован случај
Долазак Алберта Ријере у Црвену звезду зато се не може посматрати само као избор једног клуба.
Он је део ширег тренда у којем српски клубови траже стручњаке из Шпаније као људе који могу да донесу савремени систем игре, организацију и другачији приступ раду.
Недавно је о томе говорио и први човек ФК Црвена звезда, Звездан Терзић, тврдећи да Шпанци дефинитивно раде нешто другачије од свих осталих.
„Дуго причамо о шпанском тренеру, нису случајно Шпанци прваци Европе и света. Нешто раде другачије него сви остали на свету“, говорио је Терзић.
Шпанска фудбалска школа данас се повезује са поседом лопте, контролом игре, брзим пасом, тактичком дисциплином и детаљном припремом утакмице. Модели рада који су се годинама развијали у Шпанији постали су глобално препознатљиви, а њихов утицај данас превазилази границе те земље.
Ријера је тако само најновији пример тренда који је већ постојао у другим спортовима.
Пењароја и Наваро – шпански систем у српској кошарци
У кошарци је промена још очигледнија. На клупама Партизана и Црвене звезде налазе се шпански стручњаци – Пењароја и Наваро.
Наваро је у Уникахи из Малаге градио систем који је донео резултате, док Пењароја иза себе има дугогодишње искуство у шпанској кошарци, тачније водио је клубове из домовине од 2010. до 2025. године.
Највећи српски клубови дали су поверење управо стручњацима из Шпаније, а то је недавно прокоментарисао и бивши тренер Партизана Влада Јовановић.
„Српски тренери морају да виде где греше што нису одбранили те позиције“, рекао је Јовановић.
То је можда и најдиректније питање које се данас може поставити српској тренерској школи. Не зашто су Шпанци добили прилику, већ зашто су је српски тренери изгубили, јер историја памти да тако некада није било.
Срби као утемељивачи шпанског рукомета
Фудбал и кошарка нису једини спортови у којима се овај процес види. Српски и југословенски стручњаци и играчи оставили су дубок траг у развоју шпанског рукомета, посебно током осамдесетих и деведесетих година.
У Шпанију су донели тактичку дисциплину, сложеније системе игре, модерније приступе одбрани и нападу, али и победнички менталитет.
Металопластика из Шапца је кључна за шпански рукомет јер је током 1980-их година послужила као директан модел и „архитектонски план“ према којем је Шпанија изградила своју рукометну империју.
Уз рад бројних тренера и играча из бивше Југославије, постављени су темељи система који ће Шпанију касније претворити у једну од најјачих рукометних сила Европе.
Шпански тренер Тони Ђерона био је селектор рукометне репрезентације Србије. На клупу „орлова“ стигао је после рада у Барселони, Катару, Тунису и Француској. Њега је заменио сународник и садашњи селектор Раул Гонзалес.
Његов ангажман био је још један пример доласка шпанског тренера у Србију са задатком да систем рада подигне на виши ниво.
Занимљиво је да је бивши селектор Србије Ђерона одбијао поједностављену причу о једном шпанском стилу.
„Мислим да не постоји посебан шпански стил. Пре бих рекао да то није шпанска школа, него шпански модел. Како се посвећујемо детаљима, како гледамо на тактику. Фигуративно речено, ми смо добри кувари. Наши састојци су играчи које знамо како да користимо“, говорио је Ђерона.
И управо је ту суштина промене.
Шпански тренери не долазе нужно да српским клубовима и репрезентацијама наметну један исти стил. Долазе са методологијом, начином размишљања и системом у којем се посебна пажња посвећује детаљима.
Ово не значи да су српска школа или српски модел нестали. Србија и даље ствара врхунске играче и има тренере са огромним знањем. Али, чињеница да је све мање наших стручњака у најјачим европским лигама, док шпански тренери све чешће долазе у Србију, говори о промени односа снага.
Пример је и у Рукометном клубу Партизан који од ове сезоне предводи актуелни селектор Раул Гонзалес. Амбициозан пројекат и играње у Лиги шампиона биће велики изазов за Гонзалеса, а видећемо како ће се Шпанац наћи у тој улози.
Српски утицај на шпански ватерполо
Драган Андрић је оставио неизбрисив траг у Шпанији и сматра се једним од најзначајнијих стручњака који су донели стабилност, али и процват шпанском ватерполу.
Као тренер Каталуње из Барселоне донео је том клубу титулу првака Европе 1995. године, а у то време је сарађивао и са неким од најбољих ватерполиста у то време.
Осим њега, много прослављених српских ватерполиста је било део клубова у Шпанији – Игор Милановић, Александар Шоштар, Виктор Јеленић, Данило Икодиновић – све до нових трофејних генерација Милана Алексића и Страхиње Рашовића.
Шта се догодило са српском тренерском школом?
То је питање на које нема једноставног одговора.
Европски спорт се променио. Променили су се захтеви клубова, аналитика, физичка припрема, организација рада и начин на који се граде екипе.
Распад Југославије није преко ноћи угасио српску тренерску школу, али је прекинуо систем који је деценијама стварао и преносио знање.
Старија генерација тренера учила је млађе, искуство се преносило са колена на колено, а стручњаци су одлазили у иностранство и тамо додатно усавршавали сопствену школу. Управо је тај континуитет после распада земље озбиљно нарушен.
Фудбалски савез Србије и данас у својој историји наглашава значај система образовања тренера који је још у Југославији стваран кроз курсеве, семинаре и размену искустава, а прва тренерска школа на простору бивше Југославије основана је на Факултету спорта и физичког васпитања у Београду.
Србији су биле потребне деценије да после свих ломова поново успостави стабилан систем. Шпанија, међутим, није имала такав прекид. Оно што су њени тренери и играчи током деценија научили од југословенских, односно српских стручњака, наставили су да развијају, прилагођавају и преносе новим генерацијама.
И у томе је можда и најбољи опис историјског круга који се затворио.
За само неколико деценија није се променио само смер кретања тренера.
Променио се и смер у којем путује спортско знање.
