Српски тенисер у документарцу говори о путу који још није завршен, али је већ испуњен историјским достигнућима.
Ђоковић је освојио 24 гренд слем титуле, забележио више од 1.100 победа у синглу, освојио олимпијско злато и рекордних 428 недеља провео на првом месту светске ранг-листе.
У разговору за шпански Спорт, Ђоковић је објаснио зашто је документарац назван „Зимски вук“.
„Зато што мислим да одражава отпорност и тај дух да се никада не одустаје. У најтежим околностима, када осећаш да је све против тебе и да нећеш успети, на неки начин пронађеш ту унутрашњу снагу и самопоуздање који ти омогућавају да пребродиш најтеже тренутке Зато мислим да овај наслов, односно име документарца, такође одражава моје детињство и начин на који сам одрастао. Одрастао сам у планинама и тамо сам проводио много времена, и лети и зими. Волим зиму, а када сам био млађи, такође сам скијао. Зато овај назив за мене има веома посебно, аутентично и симболично значење и за мој живот“, рекао је Ђоковић.
„Није ми била намера да прикажем само најбоље тренутке“
Документарац Ђоковића описује и као аутсајдера и „лошег момка“, а српски тенисер објашњава колико му је такав имиџ помогао током каријере.
„Намера документарца није била да прикаже само најбоље тренутке моје каријере, моја достигнућа, нити да пренесе идеју да сам најбољи и да је све увек било позитивно и дивно, јер то није истина. Живот има много успона и падова. Идеја коју смо имали заједно са редитељем Џејсоном Хајром била је управо да прикажемо ту стварност. Он има велику способност да људе представи на личнији начин, посебно када је реч о спортистима. Наравно, он је био редитељ ’Последњег плеса’, документарца о Мајклу Џордану, који је имао огроман успех и који се сматра једним од најбољих спортских документарних филмова у историји.
Идеја је била потпуно другачија.
„Идеја је била да прикажемо пут и, заправо, све тренутке и искуства кроз која сам прошао, на терену и ван њега, који су ме дефинисали као особу и помогли ми да постанем оно што сам данас. То је филм од 90 минута, тако да је било тешко, у том формату и за тако кратко време, сажети цео живот на терену и ван њега. Али покушали смо. То је прилично интензиван документарац, у којем се много тога дешава, и надам се да ће људи уживати у њему“, навео је Ђоковић.
Говорећи о последицама које је имао пут до највећих успеха, Ђоковић је истакао да сваки велики циљ подразумева одређене жртве.
„Сваки пут подразумева жртве, зар не? Морате нечега да се одрекнете да бисте могли у потпуности да се посветите нечему другом. Када сам уопштено говорио о овој врсти последица, мислио сам на ствари које се крећу од односа са најближим људима до времена које бисте желели да посветите другим стварима или да проведете са пријатељима. Такође, мислио сам и на то да нисам могао да имам детињство какво има већина мојих вршњака, људи моје генерације или мојих пријатеља, јер сам морао у потпуности да се посветим индивидуалном спорту. Али, све је то део пута и о томе не говорим са огорчењем. Не говорим то ни да бих се жалио. Једноставно, тако је како је. И покушали смо да то прикажемо кроз филм“, истакао је Новак.
Олимпијско злато као најважнији тренутак
Један од централних делова документарца је освајање олимпијског злата у Паризу 2024. године. Ђоковић је до титуле стигао са 37 година, победивши у финалу Карлоса Алкараза.
„Имао сам 37 година када сам освојио олимпијско злато и вероватно је то била моја последња велика прилика да га освојим, на мојим петим Олимпијским играма. Био сам веома близу. Освојио сам бронзу у Пекингу, давне 2008. године, а био сам близу и на свим наредним издањима, али никада нисам успео да стигнем до финала и борим се за злато. Зато је Париз за мене заиста био невероватан успех и искуство, вероватно најважнији тренутак у мом животу и каријери“, рекао је Ђоковић.
После Париза, Ђоковић има нови велики циљ – Олимпијске игре у Лос Анђелесу 2028. године.
„Мислим да је и једно и друго. Сан и циљ, али и жеља. Више пута сам последњих година говорио да бих волео да стигнем до Олимпијских игара у Лос Анђелесу 2028. године. Мислим да то могу да остварим. Видећемо. Зависиће од тога како ће моје тело реаговати и од многих других околности. Данас не играм и не такмичим се на толико турнира, ни приближно онолико колико сам играо током последњих 20 година. Одабрао сам да буде тако јер такође желим да проводим више времена са породицом и да се заиста посветим различитим улогама које имам у животу, као супруг, отац, син или брат, поред тога што желим да се посветим и другим стварима које ме занимају“, истакао је Новак.
Тенису му је и даље у центру пажње.
„Наравно, тенис је и даље центар мог професионалног живота, али такође желим да пронађем равнотежу и зато сам променио свој календар. Ипак, и даље се надам да ћу моћи да стигнем до Олимпијских игара и да тако завршим каријеру, са заставом Србије на својим раменима“, истакао је српски тенисер.
Ђоковић је говорио и о пензионисању, које се све чешће помиње када је реч о његовој каријери.
„Много различитих ствари ми пролази кроз главу сваког дана. Али, када је реч о животу уопште, покушавам да пронађем равнотежу, посебно између приватног и професионалног живота. На крају, једноставно покушавам да пружим своју најбољу верзију, шта год то значило одређеног дана, свим људима који ме окружују“, рекао је српски тенисер.
„Мали Новак је сањао о Вимблдону и првом месту“
Ђоковић се у документарцу враћа и на своје детињство и прве снове о тениској каријери.
„Мали Новак је сањао да постане професионални тенисер, освоји Вимблдон и постане први тенисер света. Али не мислим да је тај млади Новак могао да замисли да ће се све те ствари на крају догодити.Зато мислим да би био веома срећан, поносан и узбуђен. Али такође би био захвалан, веома захвалан за сва искуства, и добра и лоша, кроз која сам прошао и која смо покушали да поделимо кроз филм“, објаснио је Новак.
На питање да ли се после свега каје због нечега, Ђоковић је био јасан.
„Не, ни због чега се не кајем. Живот је испуњен свим врстама искустава и околности које се дешавају са разлогом и одређеном сврхом. Зато ништа не бих променио. Увек сам се трудио да у животу поступам са најбољим намерама, како према себи тако и према другима, у сваком тренутку. Радио сам оно што сам могао у свакој ситуацији. Нисам увек, наравно, доносио најпаметније или најисправније одлуке, али сва та искуства део су темеља на којима су изграђени мој живот, мој карактер и особа која сам данас“, закључио је најбољи тенисер свих времена.
