После историјског финала Купа европских шампиона 1973. године, престоница Србије добила је нову велику фудбалску прилику – финале Лиге Европе 2029. године.
Први пут је Београд био домаћин финала најјачег европског клупског такмичења 30. маја 1973. године.
Био је то дуел два европска великана, али и сусрет који је остао уписан у историју града.
Ајакс је славио 1:0, а једини погодак постигао је Џони Реп већ у петом минуту. Амстердамски клуб тако је трећи пут узастопно освојио Куп европских шампиона.
Иако је на терену виђен само један гол, спектакл на трибинама био је огроман.
На тадашњој „Маракани“ се окупило око 90 хиљада људи, међу којима је било и више десетина хиљада навијача из иностранства.
Италијански клуб имао је око 30 хиљада присталица, док је Ајакс подржавало око десет хиљада навијача из Холандије.
Ајакс је у Београд стигао са екипом која је већ два пута заредом освајала Куп европских шампиона, а предводио ју је Јохан Кројф. Посебну тежину том финалу давало је то име, један од највећих фудбалера свих времена.
На другој страни био је Јувентус, за који је финале имало посебну тежину. Капитен Сандро Салвадоре имао је проблема са повређеним скочним зглобом и, иако су му лекари саветовали да не наступи, желео је да буде на терену. На крају је заиграо у најважнијој утакмици сезоне.
Ипак, није се могло против тадашњег Ајакса, који је био зачетник „тоталног фудбала“. Колико су Холанђани били навикнути на успех показује и једна сцена после утакмице.
После прославе на стадиону, Ајаксови играчи су отишли у град. Према сећању Џонија Репа, освајање трећег узастопног трофеја већ им је постало готово уобичајено.
Још упечатљивије је сећање Фабија Капела, тада играча Јувентуса. Док су поражени Италијани седели у аутобусу, поред њих су пролазили Ајаксови играчи са освојеним пехаром.
Према Капеловом сећању, трофеј су у једном тренутку унели у Јувентусов аутобус, што је додатно продубило разочарање поражених финалиста.
Што се саме утакмице тиче, извештаји из медија јасно показују да срећници који су се тада окупили на стадиону и нису могли да уживају у лепоти овог спорта.
Занимљиво је да су оба велика западноевропска клуба у београдском финалу са клупе предводили стручњаци пореклом из земаља иза тадашње „гвоздене завесе“.
Ајаксов тренер био је Штефан Ковач, Румун мађарског порекла, док је Јувентус водио Чех Честмир Вицпалек.
Посебну пажњу привлачи и избор судија за београдско финале. Уефа је поверила утакмицу југословенској тројци, коју је предводио Миливоје Гугуловић из Ниша, док су му помоћници били Ратко Чанак из Београда и Перуле Костовски из Скопља.
Њихов учинак на терену прошао је без примедби, како учесника финала, тако и Уефиних контролора.
Син иранског краља и десетине возова и авиона са навијачима
Финале Купа европских шампиона 1973. није било само велики спортски догађај. За Београд је представљало и велики организациони изазов, јер се очекивао долазак десетина хиљада навијача из Холандије и Италије.
Према тадашњим проценама, у град је могло да стигне чак 60 хиљада странаца, док је Београд располагао са свега око шест хиљада хотелских кревета.
Због тога су власти позивале грађане да у својим домовима угосте навијаче, а смештај се тражио и у другим градовима, међу којима су били Нови Сад и Ниш.
Из данашње перспективе, таква ситуација делује готово нестварно. Није било интернета, мобилних телефона нити платформи за краткорочно изнајмљивање смештаја, па је организација доласка толиког броја људи захтевала потпуно другачију врсту припреме.
Посебне мере биле су планиране и за саобраћај. На дан финала ограничено је коришћење аутомобила у граду, док је угоститељским објектима било омогућено да раде током целе ноћи. Београд је очекивао навијаче који су пристизали авионима, возовима, аутобусима и аутомобилима.
Тадашња штампа посебно је писала о доласку Холанђана. Наводило се да је према Београду из Холандије кренуло чак 144 авиона, док се помињало и око десет хиљада аутомобила на путу ка југословенској престоници.
Бројке из тог периода треба узети са одређеном резервом, али несумњиво сведоче о размерама интересовања за финале.
Ни државни протокол није остао по страни. У исто време у Југославији је боравио и ирански политичар Реза Пахлави, син последњег иранског краља, чија је посета била планирана у данима око финала. Због очекиване гужве и безбедносних захтева разматрано је и прилагођавање његовог распореда.
За госте из Италије припремане су и новине на италијанском језику, док се Београд припремао и за огромне количине хране. Према тадашњим извештајима, за потребе финала обезбеђено је око осам тона меса. Улазнице су, према истим изворима, донеле приход од око 180 милиона тадашњих динара.
У центру пажње, ипак, били су фудбалери.
Тако је београдско финале остало упамћено не само по голу Џонија Репа и трећој титули Ајакса, већ и по атмосфери која је данима пре и после утакмице захватила читав град.
Београд је тада био домаћин утакмице која је представљала врхунац европског клупског фудбала. Ипак, после тог мајског дана 1973. године, слична прилика више није стигла у престоницу.
Зато ће 2029. година имати посебну симболику. После више од пет и по деценија, Београд ће поново угостити финале једног великог европског клупског такмичења.
Овога пута биће реч о финалу Лиге Европе, на новом Националном стадиону.
Историја ће тако добити својеврсни наставак. Пре 56 година у Београд су стигли Кројф и Ајакс, Јувентус и његове звезде, а „Маракана“ је била позорница за борбу за највреднији европски клупски трофеј.
Година 2029. биће уписана у историју српског спорта – овај пут актери ће бити други клубови, али ће град остати исти – Београд, који ће после дуге паузе поново бити место на којем се решава питање освајача једног од европских фудбалских трофеја.
