Откако је Евролига почетком јула ове године започела процес реструктуирања, са циљем проширења лиге и пријема нових сталних чланова у елитно друштво, „франшиза“ је постала најскупља, али и најмистериознија реч у кошаркашком дискурсу, нарочито међу навијачима Партизана и Црвене звезде, српских евролигаша који су званично у најужем кругу кандидата за добијање дугорочних франшиза.
Дуго се чекао састанак клубова-акционара на језеру Комо, најављиван као судбоносан, али испоставило се да је примарна и централна тема понуда НБА лиге о преузимању елитног европског такмичења, која је, иако иницијално одбијена, додатно замаглила поглед у блиску будућност европске клупске кошарке.
Власници клубова сагласили су се формално да ће наставити процес проширења и трансформације у систем франшиза, али и даље нема назнака ко су фаворити да постану нови чланови елитног друштва и, што је најважније, када би њихова имена коначно могла бити обелодањена.
Док неизвесност још увек траје, у јавности се све чешће намеће питање чему уопште толика фама и да ли је та рогобатна реч „франшиза“ за српске клубове заиста карта у једном смеру за обећану земљу и шта их у њој заправо чека?
Укратко и суштински, кандидати који постану франшизе имаће загарантовано „доживотно“ учешће у Евролиги, што је привилегија која клубовима попут Партизана и Црвене звезде доноси бројне бенефите о којима су дуго могли само да маштају.
Без А лиценце и удела у власништву Евролиге, годинама су се српски клубови за своје место под евролигашким сунцем беспоштедно „тукли“ у АБА лиги, како међусобно тако и са другим конкурентима из региона бивше Југославије, а превелики улог претворио је спортски ривалитет у борбу за голи живот у којој циљ оправдава средства.
Онда је у процесу потпуне елитизације чак и освајачу регионалног такмичења одузета загарантована проходност, па су „вечити“ из сезоне у сезону зависили од кошаркашке дипломатије, лобирања, додворавања моћнијима и превртљиве воље Евролигиног менаџмента и клубова-акционара. Мало мира и сигурности купили су лани потписивањем трогодишњих уговора, али и то је привремено решење које само одлаже нову стрепњу.
Уколико постану франшизе, коначно ће знати на чему су и чему у будућности могу да се надају. За разлику од тренутне ситуације, када су само „подстанари“ у кући моћнијих и богатијих, имаће једнак удео у власништву Евролиге, иста права и исте обавезе, што значи и знатно веће годишње приходе јер ће зарада међу клубовима бити изнивелисана. То би им омогућило прецизније планирање на дуже стазе и стабилније функционисање.
Такође, као власници такмичења, представници српских клубова ушли би у Евролигине институције и учествовали на свим састанцима на којима се доносе најважније одлуке, што тренутно није случај.
Исплатили се ово?
Наравно, ништа од овога није бесплатно. Франшиза има своју цену, а она је одређена тако што је урађена евалуација комплетне Евролиге и процена колико вреди проценат власништва који би нови клубови-акционари добили.
Због своје историје и досадашњег доприноса у развоју елитног европског такмичења, четири клуба-кандидата добила су „попуст“. То су Партизан, Црвена звезда, Валенсија и Виртус из Болоње, који за франшизу треба да плате по 50 милиона евра. За остале кандидате цене се крећу од 70 милиона евра навише.
И са „попустом“, многи ће питати, сасвим оправдано, исплатили се ово? Краткорочно, дефинитивно не јер се у европској кошарци ни изблиза не „врте“ новци који би преко ноћи могли да врате уложено, али српски евролигаши чврсто верују да привилегије загарантованог места у елитном друштву, на дуже стазе, доносе стабилне и значајно веће приходе од тренутних.
Уосталом, бенефити нису само финансијски и не мере се искључиво у еврима. На путу којим је европска клупска кошарка пошла и у околностима великих превирања на кошаркашком тржишту Старог континента, ово је јединствена прилика која се не сме пропустити и једини начин да Партизан и Звезда остану у врху, из године у годину трчећи са најбољима. Када у уторак сретнете комшију који је са шалом кренуо пут „Београдске арене“ да навија за Партизан против Панатинаикоса, питајте њега исплатили се.
НБА понуда компликује процес
Нове Евролигине франшизе изабраће представници садашњих 13 клубова-акционара, али тек након што и сами, у планираном процесу реструктуирања, са система дугорочних лиценци пређу на модел франшиза.
То ће променити и њихов статус и међусобне релације, пре свега јер ће постати знатно теже и знатно скупље напустити Евролигину породицу. Такође, новац који унесу нове франшизе биће подељен међу старим сувласницима.
Према првобитном плану, Евролига би већ наредна сезона имала 24 учесника, укључујући старе сувласнике и нове франшизе, али после састанка на језеру Комо делује да би преговори Евролиге и НБА лиге могли да одложе процес доделе франшиза.
НБА има своје кандидате и своје замисли по питању будућих учесника, па би у причу ушли разни инвеститори, фудбалски клубови и кошаркашки егзотичне дестинације попут Манчестера и Лондона. Иницијална понуда Американаца да преузму европско такмичење једногласно је одбијена, али извесно је да ће се преговарачи врло брзо вратити за сто са новим понудама и новим идејама.
Ако нови крчмар завлада европском кошарком, могао би и читав рачун да падне у воду, али уколико најмоћнији евролигаши заиста одоле америчким парама и намерама, биће разлога за оптимизам, а надајмо се и за славље, у Хумској и на Малом Калемегдану.
