Од Београда до Загреба, од Сарајева до Љубљане, од Сплита до Скопља, некадашњи југословенски прволигаши наставили су живот у новим државама и првенствима. Неки су постали доминантни у националним оквирима, други су се борили за повратак старе славе, док су тимови након распада Југослевије постали препознатљиви по омладинским школама.
Вредност клубова у постјугословенској ери не мери се искључиво резултатима. Важно питање јесте колико су врхунских фудбалера створили од 2000. године до данас, односно колико су играча из академија послали у највеће европске клубове.
1. Хрватска
Фифа ранг листа: 14. место;
Највећи успех репрезентације: Друго место на Светском првенству 2018. и два пута треће место 2022. и 1998;
Најуспешнији клубови: Динамо Загреб, Хајдук Сплит и Ријека;
Најбољи играчи: Лука Модрић, Марио Манџукић, Матео Ковачић, Иван Ракитић, Иван Перишић и Дарио Срна;
Најбољи тренери: Златко Далић, Мирослав Ћиро Блажевић, Славен Билић, Нико Ковач и Игор Тудор;
Најбоље судије: Иван Бебек и Бруно Марић;
Поред великих успеха репрезентације, хрватски фудбал може да се похвали и једном од најпрепознатљивих омладинских школа широм Европе.
Динамо Загреб је после осамостаљења Хрватске постао доминантан у домаћим оквирима. Бројне шампионске титуле, освајање купова и редовни наступи у европским такмичењима обележили су новију историју. Посебно се издваја европска сезона у којој је Динамо избацио Тотенхем и тако стигао до четвртфинала Лиге Европе 2020/21 где је заустављен од Виљареала.
Ипак, оно што загребачки клуб чини посебним јесте број фудбалера који је стигао до светског врха.
Лука Модрић, освајач Златне лопте и један од најзначајнијих везних играча модерног фудбала, најпознатији је пример. Сличним путем кретали су се Матео Ковачић, Дејан Ловрен, Ведран Ћорлука, Марцело Брозовић, Шиме Врсаљко и Јошко Гвардиол. Посебно је занимљиво да је велики број играча који су наступали за Хрватску на Светском првенству 2018. године прошао кроз Динамов систем.
Управо је та генерација, која је у Русији стигла до финала Мундијала, показала колико један клуб може да утиче на репрезентативни фудбал целе земље.
Ипак, хрватска прича није само загребачка. Хајдук из Сплита, клуб велике традиције и један од симбола далматинског фудбала, наставио је да осваја националне трофеје и да развија младе играче, иако у резултатском смислу није успео да прати Динамов континуитет у Европи.
Највећи успех тима са „Пољуда“ је пласман у четвртфинале Лиге шампиона у сезони 1994/95. Ајакс је био непремостива препрека.
Из сплитске школе и система афирмисали су се, између осталих, Никола Влашић, Иван Перишић, Марко Ливаја и Никола Калинић.
2. Србија
Фифа ранг листа: 44. место;
Највећи успех репрезентације: пласман у групну фазу Светског првенства 2010, 2018. и 2022. године;
Најуспешнији клубови: Црвена звезда, Партизан и Војводина;
Најбољи играчи: Немања Видић, Дејан Станковић, Бранислав Ивановић, Александар Коларов, Душан Тадић, Немања Матић, Душан Влаховић и Александар Митровић;
Најбољи тренери: Радомир Антић, Драган Стојковић Пикси, Славиша Јокановић, Вељко Пауновић, Владан Милојевић, Дејан Станковић и Марко Николић;
Најбоље судије: Милорад Мажић и Срђан Јовановић;
У српском фудбалу, прича о последњих 35 година не може почети без Црвене звезде и Партизана. Два највећа клуба наставила су да доминирају и после распада заједничке државе, али су њихове фудбалске школе постале подједнако важан део идентитета као и резултати сениорских екипа.
Црвена звезда је освајањем националних шампионата и купова потврдила статус најтрофејнијег клуба српског фудбала. Повратак у Лигу шампиона 2018. године, после 26 година, означио је ново поглавље у њеној европској историји. Победе над Ливерпулом, Олимпијакосом, Ренџерсом показале су да „Маракана“ и даље може да буде место великих европских вечери.
Што се тиче највећег успеха Звезде у европским такмичењима, свакако да би то био пласман у осмину финала Лиге Европе у сезони 2021/22 када јој је Ренџерс стао на пут.
Ипак, један од најзначајнијих доприноса Звезде понајвише је производња фудбалера који су касније носили дресове највећих европских клубова. Најчистији пример је Немања Видић, који је фудбалски стасао у Звезди пре одласка у иностранство, постао је један од најцењенијих дефанзиваца Манчестер јунајтеда и Европе.
Дејан Станковић, иако је пуну афирмацију стекао у иностранству, остао је један од симбола клуба и српског фудбала.
У новијој генерацији издваја се Лука Јовић, који је од Звезде преко Ајнтрахта из Франкфурта стигао до Реал Мадрида. Поред Јовића, Марко Грујић је један од играча Звезде који је заиграо за два европска великана као што су Ливерпул и Порто.
Што се тиче црно-белих највећи успеси су били пласмани у групну фазу Лиге шампиона у сезонама 2003/04 и 2010/11. Што се тиче Лиге Европе Партизан је у неколико наврата играо групну фазу, а само 2017/18 успео да оде у шеснаестину финала где је и заустављен од Викторије Плзењ.
Партизан је, са друге стране, изградио препознатљиву репутацију клуба који младим играчима пружа прилику и развојни пут ка иностранству. Омладинска школа дала је неке од најзначајнијих фудбалера модерног доба не само из Србије.
Стеван Јоветић, Адем Љајић, Лазар Марковић, Душан Влаховић и Александар Митровић само су нека од имена која су прошла кроз Партизанов систем. Посебно је занимљив пример Влаховића, који је из Хумске отишао у Фјорентину, а потом постао један од најзначајнијих нападача Јувентуса.
Звезда и Партизан су тако, упркос неубедљивим европским резултатима имају развојне моделе, на којима почива српски фудбал.
Поред поменутих фудбалера из Звезде и Партизана, значајно место у репрезентацији Србије заузимају и играчи који су почетне фудбалске кораке правили у Војводини. Душан Тадић је најбољи представник новосадских црвено-белих, а значајно место заузима и Гојко Качар, а у новије време издвајају се и браћа Милинковић-Савић са запаженим европским каријерама.
3. Словенија
Фифа ранг листа: 52. место;
Највећи успех репрезентације: осмина финала Европског првенства 2024. године;
Најуспешнији клубови: Марибор, Олимпија Љубљана и Цеље;
Најбољи играчи: Јан Облак, Јосип Иличић, Бењамин Шешко и Самир Хандановић;
Најбољи тренери: Матјаж Кек, Срећко Катанец и Дарко Миланић;
Најбоље судије: Дамир Скомина и Славко Винчић;
Словеначки фудбал је после распада Југославије добио прилику да изгради нови идентитет. Најзначајнију улогу у том процесу имао је Марибор, који је постао најтрофејнији клуб и први представник те земље у европским такмичењима.
Марибор је више пута играо групну фазу Лиге шампиона, а наступи против Челсија, Ливерпула, Севиље и других европских великана приближили су словеначки фудбал публици у Европи.
Што се тиче Олимпије из Љубљане, њихово највеће достигнуће била је групна фаза Лиге конференције у сезони 2023/24.
Међутим, када се говори о словеначким фудбалерима који су обележили период после 2000. године, посебно место припада Јану Облаку. Голман који је наступао за Олимпију и Бенфику, а затим постао један од најзначајнијих чувара мреже Атлетико Мадрида, показује да се таленат у Словенији развијао и ван највећег домаћег клуба.
Издвајају се и Јосип Иличић, који је градио значајну каријеру у Италији, као и Самир Хандановић, некадашњи капитен Интера. Њихови путеви нису искључиво везани за Марибор, што је важно за разумевање словеначког модела развоја фудбалера.
Бењамин Шешко је трансфером у Манчестер јунајтед постао равноправан такмац поменутим играчима из Словеније на путу ка једном од најбољих играча из ове земље после 2000. године.
У односу на Србију и Хрватску, Словенија има мању базу играча, али је успела да створи неколико звучних имена. Ипак, клупски резултати нису ни близу оних које су уписали тимови из суседне Хрватске, али и Србије.
4. Босна и Херцеговина
Фифа ранг листа: 57. место;
Највећи успех репрезентације: Пласман у шеснаестину финала Светског првенства 2026. године,
Најуспешнији клубови: Жељезничар, Сарајево и Зрињски Мостар;
Најбољи играчи: Един Џеко и Миралем Пјанић;
Најбољи тренери: Вахид Халилхоџић, Сафет Сушић и Сергеј Барбарез;
Најбоље судије: Ирфан Пељто и Огњен Валић;
Сарајево је један од градова који су оставили дубок траг у историји југословенског фудбала. Жељезничар и Сарајево наставили су да живе и после распада заједничке државе, али су се суочили са скромнијим финансијским могућностима него клубови из највећих европских лига, што уосталом важи и за све врхунске тимове из периода Југославије.
Жељезничар је освојио више титула првака и националних купова од градског ривала Сарајева. Жељина историја посебно је занимљива због омладинске школе, из које су изашли бројни репрезентативци.
Највеће име је без сумње Един Џеко. Нападач који је прошао кроз Жељезничар, а потом играо за Волфсбург, Манчестер сити, Рому, Интер и друге европске клубове, и постао је један од најзначајнијих фудбалера у историји Босне и Херцеговине.
Поред њега, из Жељезничаревог система потекли су и Семир Штилич, Ријад Бајић и Амир Хаџиахметовић. То су играчи који су наставили каријере у иностранству и постали важан део репрезентативног фудбала.
Посебна прича је Сарајево, чија је школа дала неколико генерација талентованих фудбалера. Међу познатијим именима издвајају се Един Мујчин, Сафет Сушић из старије генерације и у новијем периоду Ален Шкоро и Дал Варешановић који су кроз клуб стигли до репрезентативног дреса.
Ипак, босанскохерцеговачки клубови нису успели да успоставе ниво континуитета у европским такмичењима, па је Жељезничару највећи успех треће коло квалификација за Лигу шампиона, док је Сарајево играло плеј-оф за Лигу Европе.
5. Северна Македонија
Фифа ранг листа: 71. место;
Највећи успех репрезентације: Деби на Европском првенству 2021. године;
Најуспешнији клубови: Вардар, Шкендија и Работнички;
Најбољи играчи: Горан Пандев, Елиф Елмас, Енис Барди;
Најбољи тренери: Благоја Милевски, Гоце Седлоски и Чедомир Јаневски;
Најбоље судије: Александар Ставрев и Димитар Мечкаровски;
Вардар из Скопља је један од клубова чија историја повезује југословенски и самостални македонски фудбал. Као најпознатији клуб у земљи, Вардар је освојио велики број домаћих трофеја и био један од првих македонских представника који су покушавали да направе искорак у Европи.
Највећи резултат у новијој историји клуба био је пласман у групну фазу Лиге Европе у сезони 2017/18. То је био историјски тренутак за клупски фудбал Северне Македоније, јер је Вардар постао први клуб из те земље који је стигао до групне фазе неког Уефиног такмичења.
Када се говори о фудбалерима који су обележили ову земљу, немогуће је заобићи Горана Пандева. Иако његов развој није био везан искључиво за Вардар, Пандев је постао највеће име македонског фудбала и освојио Лигу шампиона са Интером 2010. године.
У новијој генерацији издвајају се и Елиф Елмас, који је афирмацију стекао у Фенербахчеу и Наполију, као и Езџан Алиоски, који је играо у Енглеској и другим европским лигама.
6. Црна Гора
Фифа ранг листа: 79. место;
Највећи успех репрезентације: Још увек без пласмана на Европско или Светско првенство;
Најуспешнији клубови: Будућност Подгорица, Сутјеска Никшић, Дечић;
Најбољи играчи: Стеван Јоветић, Мирко Вучинић, Стефан Савић и Никола Крстовић;
Најбољи тренери: Љубиша Тумбаковић и Миодраг Божовић;
Најбоље судије: Никола Дабановић и Милош Бошковић;
Црногорски фудбал је самостално првенство добио 2006. године, али је традиција знатно старија. Будућност из Подгорице, клуб који је деценијама био део југословенске фудбалске сцене, постао је један од симбола самосталног црногорског фудбала.
Освајањем више шампионских титула и купова, Будућност је потврдила статус једног од водећих клубова у земљи. Њена улога није се завршавала на домаћим резултатима, јер је кроз њен систем прошло више играча који су касније постали важни за репрезентацију Црне Горе.
Међу најпознатијима је Стеван Јоветић, фудбалер који је још као млад напустио Подгорицу и изградио каријеру у Партизану, Фијорентини, Манчестер ситију, Интеру, Севиљи и другим клубовима. Уз њега се издваја и Стефан Савић, који је каријеру градио у Атлетико Мадриду и другим европским клубовима.
Некадашњи нападач Јувентуса Мирко Вучинић поникао је у Сутјесци из Никшића, баш као и Андрија Делибашић.
Важно је поменути да Јоветић и Савић нису производи искључиво Будућности у смислу комплетног фудбалског школовања, али су кроз црногорски фудбал направили важан део својих првих корака.
У новије време Никола Крстовић је каријеру започео у Зети, потом наставио у Звезди, затим у Лечеу и Аталанти.
