Predrag Danilović, jedan od najvećih košarkaša u istoriji Evrope, podelio je sa javnošću sećanja iz svog detinjstva provedenog na Alipašinom polju u Sarajevu. Istakao je da je upravo taj deo grada bio od presudnog značaja za njegovu sportsku karijeru i formiranje karaktera.
– Značilo mi je to u košarci. Alipašino polje, C faza, nije baš bila na nekom glasu da je kao centar Sarajeva. Morao si da budeš mangup, da se boriš za vlastite neke stvari. Da se boriš za basket, da dođeš do prilike da igraš. Sigurno da mi je pomoglo. Nije bilo lako preći iz C faze u B fazu da se pređe tamo gde je dvorana, gde se igra. To je drugačije Sarajevo. Ljudi koji su tada bili tamo znaju da je to grad da je bio najomiljeniji grad u staroj Jugoslaviji. Ogromne stvari su se tu dešavale, sport, muzika… Bosna je prva osvojila Kup šampiona 1979. godine, ja sam nešto kasnije. Nisam živeo na ulici, ali ta ulica je bila tamo gde provodiš vreme, gde igraš košarku, fudbal, odbojku… Fudbal je bio prvi sport, svi smo ga igrali. Nisam ga trenirao, ali smo ga igrali na parkingu, na poljani… Znam tačno gde. Jakne su bile stative. Bilo je lepo detinjstvo u Sarajevu, ali me sigurno oblikovalo, moj karakter u jednom delu, ti neki momenti, to neko mangupsko ponašanje mi je pomoglo da se snađem posle kada sam igrao. Mesto gde sam živeo me je oblikovalo i u Trebinju je drugi deo. Za mene je ono Sarajevo bilo najlepše, za neke jesada drugo lepše, ali to je jer nisu znali za ono Sarajevo. Samo ne dam da mi svaka šuša priđe i da to prođe nekažnjeno. Posle naučiš da ne konstatuješ te ljude, zle ljude – objasnio je Danilović.
Foto: Starsport
Potom je prokomentarisao uticaj Duška Vujoševića na njegovu karijeru.
– Dule je meni menjao šut. Šutirao sam po sedam, osam sati kako bih ubacio 1.000 šuteva na Kalemegdanu. Odem na Kalemegdan u 6 ujutru i to je trajalo po pola dana. Menjao mi je šut, nisam mogao da pogodim ništa, ali to je tako. U tom periodu mi je to usadilo jednu stvar, a to je da moram da budem fizički spreman i da dobro treniram da bi igrao utakmicu. Ako može da se prođe sa dva tri slaba treninga, pa odigraš dobru utakmicu u inostranstvu. U NBA i Italiji sam uvek na treningu, posle treninga ubacivao 300 do 500 šuteva. To mi je davalo sigurnost. Iz treninga sam crpio to. Morao sam da budem najbolji na treningu, da bih bio najbolji na utakmicu. Prirodno sam imao puno kondicije, ali se i prirodno nadogradilo to – rekao je Danilović.
Tek 1992. godine, u finalu Kupa šampiona sa Huventudom, Danilović je konačno bio svestan sebe.
– Nama je Sale Đorđević svima promenio život sa onom trojkom. Na bolje! Otići kao prvak Evrope i MVP je jedna stvar, a otići kao neko ko je izgubio finale je druga stvar. Ne bih ni ja bio MVP da nismo pobedili – naveo je bivši prvi čovek KSS
Govorio je i o svom povratku u Virtus 1997. Etore Mesina je bio u glavnoj ulozi.
– Saša, doveli su mene, ti se vraćaš iz NBA, potpisuješ ugovor koji si potpisao i ja kažem predsedniku: ‘Pa šta ja sad njemu da kažem?'“ Ali ja sam uvek gledao, trener je, tako sam vaspitan, ako ti kaže u ćošak ideš u ćošak. Znaš kako igrači su k***e. I ja sam bio k***a, bio sam igrač. Ako vidiš, ako osetiš da možeš ti ćeš da burgijaš do kraja. Taj ugovor, dolaziš iz NBA šta da ti kažem. Ja ga gledam, kažem: Čoveče božji… Dogovorio sam se bio da potpišem ugovor, a nešto su krenuli da pregovaraju da se da 100-200.000 manje… To ti Bolonja čuje, istovare se i hvala i doviđenja. Posle je meni Indijana davala desetine miliona dolara, ali ja sam dao reč. Na salveti sam bio potpisao taj ugovor sa Bolonjom. Tu je bio početak mog kraja – podvukao je Predrag Danilović.
BONUS VIDEO:
