Ђуровић је на почетку разговора упоредио посао тренера неке спортске екипе са послом директора у великој корпорацији.
„Има сличности у вођењу корпорације са вођењем тима, али има и битних разлика. У спорту не постоји демократија. Тренер командује у свлачионици, а власник ван свлачионице и бави се финансијама, медијима и другим стварима. Тренер је тај који у кључним моментима води главну реч, а ако много људи прича то није оно право. Ја сам имао састанке са играчима после неких неуспеха и увек сам причао са онима који имају шта да кажу и који су конструктивнији. То су углавном били добри састанци јер се сазнају неке ствари, али нису кључни, јер су бољи појединачни састанци са играчима“, започео је Ђуровић.
Након тога је додао да тренер увек мора водити рачуна о томе како комуницира са својим играчима.
„Тренер мора да зна основне ствари о свом играчу. И то из какве је породице и какво му је образовање и шта му се тренутно дешава у животу. Када се знају такве ствари, лакше се ради са играчима. Лично сам често галамио и имао успеха, али некада га и не буде. Треба викати, али знати како се то ради и када се ради. Кокошков је покушао да уведе принцип из Америке по ком се и персира играчима као студентима. Међутим, ово је Балкан и тренер мора другачије да се обраћа играчима. Тренер мора да буде и психолог, јер викање некад може бити контрапродуктивно“, нагласио је Ђутовић.
Говорио је Ђуровић и о присуству психолога у спортским колективима.
„Психолог не треба да прича директно са играчем, ако му тренер не каже да то уради. То може лоше да утиче на играча и да помисли да је полудео или нешто слично. Једном приликом сам у тиму имао доктора који је био психолог и корситио сам га тако да решим ситуације са играчима са којима нисам имао добар однос и имали су улогу посредника. Миљан Миљанић је на пример у Грчкој полудео након што је испустио предност од 2:0 у првом полувремену и тим је остао са играчем мање. Тада му је Војкан Стефановић рекао да се смири и он је након тога играчима рекао да је подвиг играти у Грчкој и имати нерешен резултат са играчем мање, те да треба да наставе у истом ритму и на крају су победили. То је пример доброг утицаја психолога на тренера који би иначе вероватно другачије реаговао“, изјавио је Ђуровић.
За крај је напоменуо да се приступ често мора разликовати од играча до играча.
„Признавао сам да сам био крив, али некад то не радим пред играчима већ само на састанку управе. Начини за охрабривање играча морају бити разноврсни и не смеју се понављати, што се разликује од рада неких генералних директора. Они такође морају бити психолози и различите људе треба другачије третирати како би се добили најбољи резултати. На Алексу Аврамовића на пример можете викати и он ће добро реаговати, док је ситуација потпуно другачија када је на пример Балша Копривица у питању“, рекао је Ђуровић.
