Jedan od najboljih mladih fudbalera u Evropi, prvotimac Čukaričkog Mihajlo Cvetković, kako svojim sportskim rezultatima na travnatom terenu, tako isvojim aktivnostima izvan terena, predstavlja najlepši primer mladog čoveka u svakom smislu te reči.
U prilog toj konstataciji ide i činjenica, da je svoj prvi slobodni dan nakon napornih reprezentativnih obaveza i izborenog plasmana na Evropsko prvenstvo za nacionalne selekcije do 21 godine, iskoristio za odlazak na trening Škole malog fudbala KMF Mungosi, gde je prisustvovao treningu dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju.
Škola je otpočela sa radom 2009. godine, u programu učestvuje oko pedesetoro dece sa invaliditetom i sa smetnjama u razvoju, podeljenih u dve grupe po uzrastu i različitim oblicima invaliditeta: deca obolele od dečije cerebralne paralize, deca sa autizmom, deca sa L.Down sindromom, deca sa oštećenjem vida i sluha, deca sa intelektualnim teškoćama.
Cilj programa škole osnovane u sklopu KMF Mungosi jeste ovladavanje osnovnim veštinama i elementima futsal igre ravnomernim uticajem na lokomotorni aparat, na poboljšanje snage, elastičnost, koordinaciju pokreta, ravnotežu i uopšte, na jačanje celog organizma, kao i povećanje motivacije i psiholoških sposobnosti dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju.
Školu je zajedno sa svojim sinovima i saradnicima osnovao legenda malog fudbala nekadašnje Jugoslavije, a nakon toga i Srbije, gospodin Aleksandar Aca Kovačević, doskorašnji gradski sekretar za sport, čovek koji je na na klupi futsal reprezentacije Srbije proveo gotovo deset godina.
Zahvaljujući bivšem paraolimpijcu Dušku Sretenoviću podelićemo i preciznije informacije sa našim čitaocima o tome kako i na koji način potpuno slepe osobe igraju fudbal za slepe.
– Lopta je zvučna, unutar sebe ima zvučne panele, tvrde panele u kojima se nalaze kuglice, one prave buku, na osnovu koje mi znamo gde se lopta nalazi. Drugi igrač, pošto se ne čuje, kada se kreće mora da se oglašava. Koristi špansku reč voj, koja je univerzalna. Igrač koji napada mora da se oglašava, da bi znao da ga zaobiđe. Pomoć trenera, informacijama, kratkim, moraju biti sažete, kratke, ali tačne – ispričao nam je Duško.
Svoje utiske o svemu onome što je doživeo družeći se polaznicima škole Mihajlo je gotovo u dahu podelio sa nama i mi smo mu na tome veoma zahvalni:
– Emocije su izuzetno jake, potpuno sam zatečen i gotovo bez reči, jer sve ovo što sam doživeo večeras družeći se sa osobama sa posebnim potrebama zauvek će ostati duboko urezano u svakom delu moga bića. Aplauz sa kojim su me dočekali i reči podrške koje su mi uputili apsolutno nemaju cenu. Trudim se zaista da kao profesionalni sportista i mlad čovek svakodnevno radim kako na svojoj fizičkoj pripremi, kondiciiji, tehnici i fudbalskoj edukaciji, tako i na svom opštem obrazovanju, usavršavanju stranih jezika, kulturi ophođenja i svemu onome što će mi biti od dragocene koristi u što lakšem savladavanju životnih izazova i poteškoća, koje očekuju svakog mladog čoveka, pa tako i mene, ali ja spsolutno nisam imao nikakvih saznanja o svemu ovome, što sam ovde doživeo. Želeo bi najiskrenije da svi moji vršnjaci, kojiima je dragi Bog podario ovozemaljski život i na prvom mestu psihofizičko zdravlje, makar na trenutak ovo vide i dožive, a pogotovo bi to poželeo mojim saigračima i milionima i milionima onih koji na ovoj planeti igraju fudbal. Neverovatan je osećaj gledati mlade ljude rođene sa dečijom i cerebralnom paralizom, koja uprkos svojim zdravstvenim problemima i svim fizičkim hendikepima imaju ovoliku želju, volju i snagu, da rade ono što ih čini srećnim – istakao je novopečeni član najbolje reprezentativne selekcije Srbije koji ja z dahu nastavio:
– Još je neverovatnije to što sam video kako se osobe rođene bez moći sluha i govora savršeno razumeju na terenu, bez potrebe za vikom, drekom i psovkama upućenim svojim saigračima ili protivnicima. Ali ono što me je u potpunosti ostavilo bez reči su potpuno slepe osobe, koje igraju fudbal, a da nikada u svom životu njihove oči nisu mogle ni da vide kako se taj fudbal zaista igra. Ja i dalje ne mogu da verujem, sa kojom lakoćom oni barataju sa lopnom, koja se od lopte sa kojom i sam igram razlikuje samo po zvuku zvonca, koji se čuje dok se lopta kotrlja ili kada je igrač dotakne. Tehnika koju poseduju, savršen osećaj za prostor, kretnja sa loptom i bez lopte, preciznost pasa od kraja do kraja terena, šutevi i golovi koje postižu, a tek njihova radost i sreća, kada im neko od njihovih trenera i kordinatora u trenutku saopšti da su postigli gol, najiskrenije, ali najiskrenije, ja i dalje ne mogu da verujem da sam sve ovo zaista video svojim očima i doživeo. Oni su svi skupa za mene pobednici i najveći šampioni, oni su za mene najveća moguća inspiracija i motivacija, ne samo u sportu, već da sutra budem još neuporedivo bolji, skromniji i srećniji čovek, neizmerno zahvalan mojim roditeljima i dragom Bogu, na svemu onome što mi je za razliku od njih podario. Gledajući danas suze u očima moje majke, za koju sasvim sigurno znam da je u očima ove dece gledala mene, siguran sam da bi i meni bilo lakše da sam zaplakao, ali jednostavno nisam mogao od šoka koji sam doživeo. Želim da iskažem ogromnu zahvalnost i podršku njihovim pratiocima, kordinatorima i trenerima, na čelu sa velikim čovekom ogromnog srca, legendom malog fudbala, gospodinom Acom Kovačevićem. Veliko hvala i mojoj seki Jovani Stojanović i njenoj porodici, koja je dugi niz godina deo jedne ovakve humane misije, a zahvaljujući kojoj sam od danas i ja postao jedan još veći deo njih, zato dajem reč, da ću jednoga dana i sam svojim delima i humanošću nastaviti da radim ovo što danas rade oni – zaključio je Mihajlo Cvetković.
BONUS VIDEO:
