Новосађанке Јелена Митровић са 203 цм и Нађа Максимовић са 205 цм су центарски тандем Новосадске ЖКА, и плене појавом на терену и ван њега. Сестра Луке Митровића и ћерка Слободанке Тувић Максимовић у разлитичим фазама каријере свакодневно међусобно утичу једна на другу. У разговору за Интернет портал РТС-а су говориле о почецима, својим дуелима, али и изазовима са којима се суочавају високе девојке у свакодневном животу.
На недавном мечу Прве женске лиге Србије, играчице Меге су морале да се изборе са преко четири метра испод оба обруча. Упаривањем девојака од 2,05 м и 2,03 м, гостујући тим Новосадске ЖКА поставио је одређене антологијске стандарде на овим просторима, па и шире.
У рударском послу роварења за невероватним талентима и физичким потенцијалима, ЖКА може да се дичи златним грумењем, до ког већина вероватно никад ни не досегне. Ређе од суматранског тигра, двометрашице су појава за дивљење и неговање. Џекпот.
Прва и многима једина асоцијација на правог, женског, кошаркашког центра на овим поднебљима је легендарна Разија Мујановић, стартна “петица“ југословенске репрезентације и европског првака Јединства из Тузле с краја осамдесетих. Ето, тек једно име. А ЖКА има тандем.
Јелена (25) и Нађа (16) су се сусреле у различитим животним и каријерним фазама, али решавају иста питања. Обе имају јако кошаркашко порекло – Јеленин старији брат је Лука Митровић, садашњи члан ЦСКА, репрезентативац и дугогодишњи трофејни члан Црвене звезде, док је Нађина мајка Слободанка Тувић Максимовић, бивша репрезентативка наше земље богатог искуства у Евролиги, па чак и женског НБА.
Јелена и Нађа су за интернет портал РТС-а говориле о својим почецима, садашњем стању и потешкоћама које прате њихову висину.
Јеленин повратак међу своје и нови почетак
Прешавши на кошарку са фудбала и одбојке, Јелена Митровић је са 11 година кренула са кошарком у ЖКА 2012. године. Како је она играчки расла, тако је растао и пионирски састав академије основане 2010. године. Квалитет је доказан првим местом у пионирском узрасту 2015. уз константан пласман међу три најбоља састава у Србији међу вршњакињама.
Прекретница за девојку високу 203 центиметра јесте пут на Универзитет Орегон, али под врло отежаним околностима.
„Повредила сам се месец дана пред одлазак у Америку, на тренингу. Вукла сам те повреде са собом две године, нисам се добро опоравила, развукло се и притом се јавило још проблема“, присећа се Јелена за Интернет портал РТС-а. Тај проблем је значајно утицао на каријерне планове и евентуалне снове о женској НБА лиги.
„Кад сам отишла у САД, нисам имала појма ни шта је колеџ кошарка, ни које су екипе, ни шта све то значи. Како су се моје улоге у тиму мењале, било ми је јасно да то неће бити баш лако достижно. Чак и ако буде било, неће доћи преко драфта после четврте године, него касније, кад играчки сазрим. Мада ми је Европа увек била занимљивија, због приступачности, јер сам породичан тип и важно ми је да будем близу куће“, навела је Митровићева.
Уследио је повратак кући, физички и ментални опоравак, испраћен преиспитивањима и дугом паузом.
„Оперисала сам оба колена пре две и по године, по повратку, и тада сам направила паузу. Није ме било нигде у периоду од 2,5 године, нисам ни лопту дотакла. Само теретана, опоравак и то је то. Кад се приближио моменат повратка, вагала сам да ли је све то вредно за моу будућност. Пресекла сам и вратила се у ЖКА, јер сам дете клуба, знамо се, код куће сам… Логичан одабир. Испоставило се као добро јер сам допринела тимским успесима, а они мени у тимском концепту. Изашли су ми у сусрет. Видећемо шта ће бити следеће године, циљ је да не останем у Србији“, каже Јелена.
Повратнички меч био је уједно и „ватрено крштење“.
„Пропустила сам прва два кола и у првом повратничком мечу после 2,5 године сам играла 42 минута, играли смо два продужетка. Нисам имала ни болове ни страх. Дакле, прошло је у реду и очигледно су доктори обавили добар посао. Увидела сам да може добро да функционише и да може да иде набоље“, истакла је Митровићева.
Вазда лајави Реџи Милер се у клиначким данима редовно надметао против физички доминантније старије сестре Шерил Милер у породичном дворишту, без попуштања. Осам година разлике између старијег брата Луке спречило је Јелену у редовним партијама један на један. Ипак, сарадња постоји.
„Са 16 година је отишао из Новог Сада, тада сам имала осам и нити сам играла кошарку, нити ме је то занимало, а ни њега није занимало да се превише бави млађом сестром. Тек на мојој трећој години у САД смо одрадили тренинг, где ми је био спаринг партнер у одбрани, да осетим јачи контакт. Моја једина предност и шанса за победу један на један против њега ми је шут, али што се тиче осталог, морам још доста да радим да му се приближим“, испричала је Јелена.
Нађа се уз мајчине лекције адаптира на сениорску кошарку
Као некада Јелена, данас Нађа представља златни грумен ЖКА.
Стручњаци за физички развој деце редовно наглашавају да је разноврсност у избору спортова током детињства изузетно пожељна ради што боље координације и моторике.
Потекла из кошаркашке породице, Нађа је правовремено прешла под обруче, након неколико других, штавише потпуно другачијих дисциплина.
„Наравно да сам хтела да се бавим кошарком, угледајући се на своје родитеље, али сам се пре кошарке опробала у спортовима као што су пливање, плес, атлетика и јахање, који су ми доста помогли у развоју и координацији“, одговара Нађа.
Док се спортски радници и тренери жале на прекомеран утицај родитеља и притисак на децу Слободанка, Нађина мајка, пренела је ћерки праве вредности.
„Мама ми доста помаже, како на терену, тако и ван њега. Пре свега, научила ме је дисциплини, раду и посвећености према спорту и образовању“, истиче Максимовићева.
Врхунски спорт захтева жртву. Док Нађине вршњакиње једва чекају викенд, она има обавезе са кадетским и сениорским тимом. Прилагођавање на сениорски ниво није било лако.
„Сматрам да адаптација долази с годинама. С обзиром на то да ми је ово прва сениорска сезона, могу рећи да сам задовољна својим учинком, али увек има простора за напредак. У почетку ми је било тешко да се прилагодим, али сам кроз неколико месеци успела“, рекла је девојка чији је узор лидерка Белгије Ема Месеман.
Лепе и не тако лепе стране одрастања
Импресивна физичка појава ове две девојке доноси им и дивљење и завист, коментаре и погледе који девојчицама и тинејџеркама могу да буду непријатни и да драстично утичу на самопоуздање. Обе су поделиле своја искуства.
„У вртићу сам била виша од васпитачице. Период наглог раста био је негде између трећег и петог разреда основне школе, порасла сам 13 центиметара. Са 11 година сам била висока 195 центиметара и носила патике број 45. Од тада сам порасла још 6–8 центиметара. Изазовно је и тешко. Годинама учим како то да заволим. Предности на терену су очигледне и када те неко повеже са спортом онда је то супер. Некад сам чак и лагала људе када ме питају да ли се бавим неким спортом, како бих видела реакцију, јер када си ‘обична’ особа ван спорта са том висином, људима је то чудно, малтене те и жале. Тако да људи дају превише себи за право да коментаришу нешто што није њихов живот. Такви коментари су утицали на моје самопоуздање, да заволим то што јесам и што не могу да променим. Спорт ми је помогао да заволим себе, нарочито у САД, где нас је било три од два метра у екипи“, присетила се Митровићева, док се Нађа тренутно у тим „преломним годинама“ добро носи.
„Расла сам у континуитету, али великом брзином. Полако сам почела да се навикавам на своју висину и коментаре које свакодневно добијам. У почетку није било лако слушати их јер су били доста обесхрабрујући, али када сам почела да игноришем негативне, а да усвајам позитивне коментаре, лакнуло ми је, знајући да висина представља лепоту и огромну предност у односу на остале“, каже Нађа, која је са 13 година већ стигла на 202 цм.
Међусобни дуели и менторство
Свакодневни директни центарски дуели на тренинзима доносе бенефите обема. Јелена је преузела улогу ментора, мада се намучи против Нађе.
„Против Јелене није нимало лако играти, јер је она најдоминантнији центар лиге. Играјући против ње, научила сам колико је важно бити физички спреман на контакт с обзиром на позицију коју играмо. Наши дуели су веома занимљиви, али више волим када играмо заједно зато што ме учи да увек морам бити спремна на пас, да се стално крећем и да будем агресивна ка кошу у сваком нападу“, истиче Нађа.
Уследио је и Јеленин коментар.
„Различите смо. Нађа је доста покретљивија, агилнија. Има веома дуге ноге и руке уз ту покретљивост, па је тешко наћи простор за шут. Притом, не игра кошарку само због висине, заиста је разуме. Моја тренутна предност у односу на њу је снага, пре свега због њених година. Покушавам да је дубље угурам у рекет, ближе кошу“, навела је Митровићева.
Дејвиду Робинсону је у НБА лиги „свануло“ по доласку Тима Данкана, па тако и Јелена обожава упаривање са Нађом. Свесна је сопственог утицаја на врло блиставу каријеру у повоју и тврди да је Нађа будући центар репрезентације.
„Лакше ми је да играм с њом у петорци, зато што зна да дода, може да шутира споља, па је и мени лакше да остварим позицију. Пред њом је светла будућност јер се доста радило на њеној техници, дриблингу, игри лицем према кошу, што у моје време није било популарно. На њој је само да ојача и да види да ли жели тиме да се бави и имамо центра за будућност. Много ми је драго што радимо сваки дан, што добија минуте, а да јој тело није преоптерећено, јер видим себе у тим годинама. Време је пред њом и за клупске и репрезентативне обавезе“, закључила је Јелена.
