Јокић је познат као кошаркаш који ретко даје интервјуе, али је са Едином Авдићем опширно говорио о великом броју тема и присетио се неких од најзначајних детаља из своје досадашње каријере.
Све је почело причом о детињству и првим сусретом са кошарком.
„Први спорт који сам играо је кошарка, браћа моја су играла кошарку, ту сам и заволео. На вратима смо имали кош, ту је почело, када сам био мали играо сам против њих двојице. Наљутим се на њих јер ме туку, ја почнем да плачем… Углавном играм ја против њих двојице, они се наљуте јер ја плачем јер ме гурају на врата, паднем, па мама дође, оставите Николу, ја у сузама… Тако је било само да бих се играо са њима. Ја се сећам, мој брат Страхиња је играо за Спартак када сам био мали, проводио сам пет, шест дана код њега, ишао сам са њим на тренинг, увек су ме вукли са собом. Увек када су долазили и кад су излазили у град, ишли на баскет, увек су ме вукли са собом. Имао сам стварно једно лепо детињство, учинили су га пуног успомена и доживљаја. Неки јесу за причу, неки нису“, рекао је Јокић.
Причао је и кошаркашким способностима своје браће.
„Немања би био одличан за 3×3, мисли да је бољи шутер од мене и дан данас. Страхиња је био играч којег би сваки тренер пожелео, радник, пожртвован, борбен, да се усидри доле, али када треба да га да – мука. Ни левом ни десном, ту је увек, али никако да га убаци. Ја сам извукао и од једног и од другог најбоље, талентован сам на Немању, а физикалије и залагање на Страхињу повукао“, додао је Јокић.
Истакао је и да често није био свестан колико може.
„То се дешава и дан данас. То је добра ствар и то те спусти на земљи и држи те тамо где треба, не да се уздигнеш. Да ли сам био свестан себе? Кошаркашки док сам био у Меги нисам, можда ми се све брзо издешавало у каријери. Сомбор, Нови сад шест месеци, Београд шест месеци, драфт, улазак у први тим… И када сам дошао на ред нисам играо, добијем минуте, па стартујем. Некако све благо узлазном путањом где све иде редом. Можда је и добро што нисам стигао да схватим где сам и шта сам. У Меги сам схватио да могу да играм кошарку, нисам знао на ком нивоу, када сам био МВП сам схватио да могу да живим од тога, нисам знао само на ком нивоу то може да ми буде посао. Са 18 година сам могао да се носим са искусним играчима, великог квалитета, Партизан, Звезда, Бајерн Минхен, имали смо и такве утакмице, са великим именима, евролигашки играчи. Схватио сам тада да то може да ми буде посао“, рекао је Јокић.
Подвукао је и да није навијач Партизана, али да то не значи да симпатише Црвену звезду.
„Сјајне узоре сам имао узоре, играче који су дошли тада, Боби, Величковић, Варда, Кешељ, Мусли, имао сам играче да учим од њих. Варди сам још дужан 50 евра, дао ми је паре јер нисам имао да одем кући, било је то пре 13 година. Нисам му вратио и нећу ми ни вратити. Сјајна ствар за младог играча је да има некога да му покаже како треба, да ли је то и сад тако, у НБА лиги сада фали ветерана. Новицу сам обожавао, писао сам на фејсбуку да победи Партизан, нисам навијао за њих нити навијам ни за кога, то је било за њега. То недостаје сада младим играчима, ментори. Ја сам по природи био такав, да видим, могу да поновим одмах то, тако је Дејан Милојевић мене учио“, изјавио је Јокић.
„Нисам намерно играо лоше против Цедевите“
Као нетачне је одбацио гласине да је намерно играо лоше када су га гледали скаути Барселоне против Цедевите, док је наступао за Мегу.
„Нисам, нисам. Имао сам тих момената у НБА лиги где ја не знам зашто, да ли је то неки инат, нисам био агресиван, не шутирам на кош. Ја стварно не знам, то ми дође такав дан и нисам хтео. Ту сам ја, али увек пронађем екстра пас, као нећу ја, Деки хоће да ме убије. Нисам саботирао, мада да знам како би било, саботирао бих намерно“, навео је Јокић.
Присетио се и ноћи у којој су га Денвер нагетси изабрали на драфту.
„Само када сам драфтован, брат ме зове из Њујорка, слави, драфтован сам, ја сам спавао. Имао сам 18 година, нисам размишљао о томе тада. Нисам гледао НБА, гледао сам најбоље потезе, био онај НБА Ацтион, то смо сви морали да гледамо. Али увек ми се свиђала лига. Увек је било то, нека магија. Мислим да је далеко на врху. Дошао сам у САД са Страхињом на Летњу лигу, жена тадашња девојка је ишла у школу у Оклахоми… Долазимо ми, ја нисам имао динара из Меге, можда хиљаду, две евра. Они нам дају типа 75 хиљада, неку цифру, да платим стан, сам сам га тражио, све сам. Играмо у Лас Вегасу Летњу лигу, сви смо били тамо и Страхиња и Немања иду и купују 100 пари чарапа. Ја се гледам, немамо динара, шта ћемо да радимо, какве чарапе. Ја се наљутио, немамо паре људи, да ли сте нормални. Они отварају, не требају ми чарапе, каква прича, сад сам се сетио случајно“, изјавио је Јокић.
„Имао сам јако добре узоре“
Поделио је и утиске из Летње лиге.
„Летња лига није за центре, посебно играчи као ја из Европе. Не знам који ми је био просек, оставио сам добар утисак, као што сам играо у Сомбору и у Меги и у Војводини, ја сам тако играо и тамо, уз неке додатке. Тад је био Мудије, Гери Херис, Ловерњ, Ерик Грин, многи играчи. Одрадио сам ту нешто, обично играчи оду кући, а ја сам остао у Денверу. Ту сад играчи долазе, једно месец и по дана нико није дошао, од јуна до августа. Ја стварно сам. И сад ту почиње август, крај августа, тренирао сам пет дана недељно, напредовао сам и физички. Исти тим сам имао пре 11 година и данас“, наставио је Јокић.
Према његовим речима, није се плашио изазова, али јесте имао трему када је започињао каријеру у НБА лиги.
„Није ме био страх. Ја сам са сваке утакмице у Меги ишао кући, пуштао ме је Деки. Ја и дан данас идем кући сваки пут. Тако и мој ујак који је пре 40 година отишао у Аустрију, враћа се кући, такви смо. Имао сам трему у игри, не волим ново, нове људе, ново окружење, ништа не волим ново. И сад имам круг људи са којима се дружим, све исто, не волим нове ствари, нисам фан тога. То је можда лоше, треба да се промени, али добро. Имао сам сјајне ветеране и када сам био млад, Чендлера, Милера, тад су ме заволели, имао сам узоре као Џамир Нелсон, они су сваки дан у теретани. Нон стоп су ме и вукли негде, посебно је добро када су добри људи. На пример, Мајк Милер сваки пут у оделу, мени је то остало запамћено, то јесу ситнице, али ето. Да нисам био тада у сиротињској ситуацији, можда бих и ја носио, носио Денверову тренерку. Имао сам трему, али сам имао и среће“, рекао је Јокић.
„Врхунац провода су тамбураши“
Открио је и коју музику највише воли, али и шта је за њега најбољи провод ван терена.
„Мислим да сам у неким моментима јако емотиван. За мене тамбураши, друштво за столом, то је највећи, врхунац провода. Ишао сам на концерте, ишао сам у дискотеке, ишао сам у клубове, стране и домаће, рок… За мене је највећи, врхунац провода су тамбураши, вероватно зато што сам одрастао и вероватно одакле сам дошао. Ја сам са мојом мамом ишао са десет година у кафану. То сада можда звучи лоше, али ја сам захвалан на томе. Ја бих волео да се људи понашају у кафани како се мој тата понаша у кафани. Сад је мало оматорио и све то, али и даље је… То је институција. И научио сам и песме и како се понаша и како се пева, и како се наручује, како се зове конобар, како се пије пиће, како се понаша ако се разбије чаша. Притом мој тата никада није разбио чашу, никада га нисам видео. Ја јесам то радио. Често могу да заплачем на песму“, истакао је Јокић.
Јокић је три пута проглашен за најкориснијег играча у НБА лиги, а освојио је и једну титулу, као и МВП награду у великом финалу.
Са репрезентацијом Србије је освојио две олимпијске медаље. Сребром се окитио у Рију, а до бронзе је дошао у Паризу.
