Na današnji dan 1966. godine, Vojvodina je pobedila Atletiko Madrid sa 3:1 u prvom meču osmine finala Kupa evropskih šampiona. To je bio istorijski duel koji je otvorio put Voši do osam najboljih klubova u Evropi. Novi Sad, 16. novembar 1966. godine. Ceo grad je živeo za spektakl i meč velikana, prvak Srbije protiv šampiona Španije.
O toj utakmici, ali i brojnim drugim zanimljivostima za klupski sajt FK Vojvodine govorio je Vasa Pušibrk, legendom kluba i članom prve šampionske generacije Voše. Čika Vasa, danas, sa napunjenih 79 godina, kristalno dobro se seća gotovo svakog detalja. A, njegove poruke oko budućnosti, zlata su vredne i predstavljaju pravu vodilju za Vojvodinu.
Oseća se dobro i prati sva dešavanja oko svog voljenog kluba, a o čuvenom meču sa Atletikom imao je šta da kaže.
– Odigrali smo izuzetno dobro taj prvi meč u Novom Sadu. Mislim da su oni bili šokirani, jer nisu očekivali tako jakog protivnika. Čak i kada je Atletiko izjednačio iz penala, ništa se nije promenilo, nastavili smo da napadamo, postigli još dva gola i stekli lep kapital pred revanš. Prvo Pantelić posle odbitka iz penala, a onda i Brzić za pobedu od dva razlike – priseća se Vasa.
Atletiko je posle meča u Novom Sadu shvatio s kim ima posla.
– Tamo nas je sačekala paklena atmosfera! Nije bilo nikakve ograde između terena i tribina, pa su navijači bili odmah do nas. Prvi meč smo izgubili isto dva razlike, pa je došao red da se odigra majstorica. Naš direktor Vujadin Boškov seo je sa rukovodstvom Atletika i dogovorio da dobijemo određeni novac da bi se meč odigrao na njihovom terenu – rekao je akter tog legendarnog meča.
U trećoj utakmici šampion Španije brzo je poveo sa 2:0…
– E, onda smo zaigrali hrabro, muški, junački i pokazali kakav smo tim. Nisu znali šta ih je snašlo, a tek kada je Takač pogodio u produžetku… Sećam se kako je publika svašta bacala u teren, najviše je tu bilo nekih jastuka, jedva smo uspeli da dođemo do svlačionice – priseća se Vasa.
A, onda povratak koji se ne zaboravlja:
– Dočekani smo iz Madrida kao heroji. Bili su to nezaboravni momenti, nešto veličanstveno. Osećalo se na svakom ćošku zadovoljstvo i sreća ljudi. Svi smo jedva čekali naredni meč. Novi Sad je živeo za fudbal i svoju Vojvodinu. Rezultat je naravno odjeknuo u celoj Jugoslaviji i tih dana je bila samo jedna sportska tema – Vojvodina – objašnjava Vasa.
Želeli su svi da znaju kako je četa iz Novog Sada baš toliko moćna?
– Prvo smo pre dolaska Branka Stanković imali neverovatan rad na fizičkoj spremi. Pucali smo od snage, pa smo mogli da igramo u jakom ritmu i 120 minuta. E, kasnije su mnogi platili ceh paklenim treninzima, jer su počele da ih stižu povrede. Bili su to ubistveni treninzi, pamtim to i danas (smeh). A, onda je s njim usledila maksimalna tehnička priprema. Tako da smo imali i jedno i drugo – rekao je Pušibrk.
Usledio je Seltik. Bitka za polufinale KEŠ! Atmosfera u Novom Sadu…
– Kupili smo reflektore, u međuvremenu, od novca za meč u Španiji i prodaje Takača. Ljudi su „visili“ i sa stubova reflektora, jer su svi želeli da gledaju meč sa Seltikom. Neverovatno koliko je ljudi bilo, kažu preko 30.000, 35.000, to je ostao do danas rekord stadiona. Izvanredno smo odigrali i došli do 1:0 pred revanš u Glazgovu, bilo bi to i verovatno ubedljivije, ali… – priseća se Vasa.
Jedan detalj je umnogome uticao na dešavanja:
– Između Atletika i Seltika prodali smo Silvestera Takača. On je bio naš najbolji strelac i igra s njim i bez njega nije više bila ista. Ne volim da pričam šta bi bilo, kad bi bilo, ali da je ostao, ko zna kakav bi bio ishod cele priče – smatra bivši as.
Revanš, bolna eliminacija u poslednjoj sekundi meča.
– Bili smo izuzetni u prvih 45. minuta. Izvanredni. Seltik je bio trkački, maksimalno spreman tim… A, mi smo igrali tehnički sjajno. Fudbal u trouglu, „tika-taka“, to je ovo po čemu se proslavila Barselona 50 godina kasnije. Tako smo igrali toga dana na „Hampden parku“, ali i generalno nas je to krasilo. Primili smo, nažalost, u nastavku dva gola, od toga drugi u poslednjim momentima meča i umesto majstorice završili smo svoj put u Kupu evropskih šampiona – objašnjava Vasa.
Seltik je kasnije došao do titule prvaka Evrope, a kada oni u svojim sećanjima kažu da im je meč Vojvodinom bio ubedljivo najteži, jasno je sve dalje.
– Šteta, šteta… Da smo bar zadržali Takača do kraja te sezone, pa da u najjačem timu odigramo te mečeve – sa setom govori Pušibrk.
S prošlosti dolazimo do sadašnjosti i gledamo ka budućnost. Neko sa tolikim iskustvom i znanjem može da kaže zlata vredne savete…
– Pratim sve, gledam utakmice, navijam naravno. Želim da stignemo i prestignemo Crvenu zvezdu, ali za to nam je potrebna naša jaka škola fudbala. Ne možemo do toga da dođemo preko noći, ali sistem u kojem bi u prvom timu imali našu najbolju decu jedino može da nam donese uspeh. Potrebno je da u omladinskoj školu budu najbolji treneri, da nam baza bude jaka i moćna i da posle to samo dopunimo „nekim sa strane“. Samo – naša deca. E, sad, znam da je problem i zadržati bilo koga ko „iskoči“ iz omladinske škole i kasnije posle jedne sezone u prvom timu, ali alternativne za nas gotovo da nema. Rad, red i disciplina i najbolji treneri u omladinskoj školi. Potrebno je toj deci usaditi fudbal, ali na pravi način… Ne da ih gledamo tetovirane ili slično da privlačne pažnje perifernim stvarima. Potrebno je da ih izvedemo u prvi tim kao radne i disciplinovane. Da kad vidimo talentovanog klinca kažemo „kako je borben“ ili „kakav pas ima“, a ne nešto drugo oko izgleda – poruka je legendarnog Vase Pušibrka.
BONUS VIDEO
