Jedna od najvećih legendi jugoslovenskog fudbala, Marko Valok, preminuo je u Zemunu u 97. godini života, saopštili su iz Partizana, kluba za koji je Valok ostavio neizbrisiv trag.
Marko Valok je bio nezaobilazno ime u fudbalskom svetu od 1947. do 1959. godine kada je nosio dres Partizana. Za to vreme odigrao je 169 utakmica i postigao neverovatnih 90 golova. Osim što je osvojio titulu prvaka države, Valok je tri puta podigao Kup, ostavljajući neizbrisiv pečat u istoriji ovog kluba.
Zanimljivo, legendarni fudbaler je pored veličanstvene karijere, boravio i u vojsci.
– Sve je počelo u Drugom svetskom ratu, za vreme okupacije, pošto su se u našoj kući u Zemunu tajno okupljali članovi Pokreta otpora. Moje starije sestre Agneza i Marijeta bile su, kao ilegalke, ozbiljno angažovane u Pokretu otpora. Budući gradonačelnik Beograda Branko Pešić nam je bio partijski drug. Ja sam kao najmlađi, a i najbrži, bio zadužen za čuvanje straže. Nemačka komanda je bila vrlo blizu naše kuće, u današnjoj Osnovnoj školi „Svetozar Miletić“. Kako je bilo nagoveštaja da će ćelija biti otkrivena, Branko Pešić je rekao da moraju da me spasavaju što pre. Moja sestra Marijeta je filmskom akcijom uspela da izdejstvuje kod Nemaca propusnicu, rekavši da joj mlađi brat ima galopirajuću tuberkulozu. Momentalno me je prebacila u partizane i tako me spasila. Od trenutka kada sam kao dečak krenuo s partizanima u oslobođenje zemlje, počela je i vojna karijera – istakao je Marko Valok, pa dodao:
Foto: Starsport
– Kao član Partizanskog pokreta učestvovao sam sa 17 godina u borbama na Sremskom frontu, za šta sam odlikovan i zbog čega sam i postao oficir. Na Sremskom frontu sam bio kurir. U prvu akciju na frontu sam krenuo bez puške, potpuno goloruk. Ne zato što sam hteo nešto da se junačim, već jednostavno nije bilo puške za svakoga. Računali su da sam brz i da ću se snaći. Prvu pušku sam dobio tako što sam jednog ranjenog partizana stavio na leđa i odneo u bolnicu. On mi je tada, u znak zahvalnosti, dao svoju pušku kako bih mogao da se borim. Posle rata sam nastavio školovanje na Vojnoj akademiji i paralelno s fudbalskom gradio i oficirsku karijeru.
Sa fudbalerima Crvene zvezde imao je sjajan odnos.
– Sa svima sam imao dobre odnose u Crvenoj zvezdi, to su bili moji prijatelji, isto kao i saigrači iz Partizana. Najviše pamtim kapitena Rajka Mitića. On, Bobek i ja smo se redovno družili, mada bilo je tu, naravno, i drugih igrača. Rajko je privatno bio jako dobar čovek. Bio je primer za sve ostale. Tada se kapitenska traka nije davala samo za zasluge na terenu, već i za ponašanje van njega, a Rajko je bio pravi gospodin. I danas na moju rođendansku proslavu redovno pozivam sve legende i Partizana i Zvezde – šmekerski je za „Danas“ otkrio Valok, pa se dotakao zanimljivih anegdota iz svoje karijere:
– Idu navijači preko Terazija i na putu ka stadionu prolaze ispod mog balkona u Balkanskoj ulici. Sve vreme pevaju: „Bobek dribla volove, Valok daje golove.“ Ja onda izađem na prozor i viknem na njih: „Ne smete tako da pričate, sram vas bilo. Zvezdaši su naši prijatelji i kolege. Nemoj da sam vas čuo ponovo.“ Da bih bio siguran da neće dalje to da pevaju ja se odmah sjurim dole i zajedno sa njima idem do stadiona. Drago mi je što me Zvezda uvek zove na sve proslave i verujem da me veoma uvažavaju. Zvali su me kada su stadionu davali ime „Rajko Mitić“, zvali su me i kada je Šekularcu podizan spomenik. Potrebno je da Partizan i Crvena zvezda poštuju i neguju svoju tradiciji i prošlost, kao i aktuelne odnose, to ih i čini velikim klubovima. To su dve strane iste sjajne sportske medalje, ja to tako vidim.
BONUS VIDEO
