У времену када је наука о спорту прецизнија него икад, дијете и суплементи доведени до савршенства, а процес рехабилитације нереалан неки светски рекорди у атлетици и даље остају деценијама уклесани у камену.
Рекорд Мајка Пауела од 8.95 метара, постављен управо у Токију 1991. године, неосвојив је врх за генерације скакача удаљ које су долазиле и пролазиле.
За многе то није био само „небески“ лет, већ добијен двобој, психолошки рат и престиж у једном од највећих дуела у историји атлетике.
Карл Луис, тадашњи четвороструки олимпијски шампион и „краљ скока удаљ“, мотивисано је отворио такмичење. У трећој и четвртој серији бележио скокове дуге 8.83 и 8,91 метар, али је ветар у леђа био изнад границе дозвољеног од 2,0 метра у секунди да би се рачунао као нови светски рекорд.
Само се чекало смиривање ветра, како би Луис окончао владавину Боба Бимона дугу 23 године на челу листе најбољих скакача удаљ, који је 1968. године у Мексико Ситију скочио 8,90 метара.
Бимон је послат у историју, а нову од тог дана ипак пише Мајлк Пауел који је у петој серији „украо шоу“ скоком од 8,95 метара и до данашњег дана седи на престолу.
Последњи је круну са главе покушао да му скине Двајт Филипс 2009. године, али је траг у песку најдаље оставио на 8,74 метра што је готово 20 центиметара краће, а на листи свих времена дели тек пето место са сународницима Ериком Валдером и Ларијем Мајриксом.
Даљаши на овогодишњој стартној листи у Токију још даље су од рекорда Американца.
Актуелни, двоструки узастопни олимпијски шампион, светски првак у дворани и на отвореном, европски победник у дворани и на отвореном Грк Милтиадин Тентоглу има водећи резултат тренутно у свету 8,46 метара, а с личним рекордом од 8,65 метара тачно је 30 центиметара од светског рекорда.
Са Луво Мајонгом дели тек 14. место на листи свих времена.
У једној вечери два светска рекорда
Није Пауелов рекорд усамљен на листи недодирљивих, већ су ту и рекорди у скоку удаљ и увис. Атлетска загонетка је како три рекорда у мушкој конкуренцији у скоковима имају стаж близу једног века.
Само је осам атлетичара икада прескочило границу од 18 метара у троскоку, за многе у једној од најтежих и најкомплекснијих дисциплина.
Џонатан Едвардс је 7. августа 1995. године на Светском првенству у Гетеборгу пркосио физици, гравитацији и логици.
Већ је у првој серији већ „закуцао“ нови светски рекорд од 18,16 метара и када је публика помислила да је присуствовала поклапању мозаика од хиљаду коцкица, Едвардс је на тренутак прекинуо контакт са реалношћу и у другој серији границу људских могућности померио на 18,29 метара.
Његова техника, посебно друга фаза лета била је толико прецизна и снажна да је делује као да нема губитка брзине.
Нема допинг сенки, нема магије, само савршена биомеханика, концентрација и атлетско ремек дело.
Едвардс је управо брзину, снагу и експозивност успео да уравнотежи у савршен баланс. Прву компоненту потврдио је лични рекордима на 60 и 100 метара од 6,73 и 10,48 секунди, док је набачај са колена од 150 килограма оличење друга два елемента.
Пре тачно десет година Кристијан Тејлор је виђен као нови краљ троскока, иако је био за нијансу спорији у најкраћој спринтерској дисциплини и три пута 2015. године прескакао 18 метара, лични рекорд остаје записан на 18,21 метар који је остварио на 15. Светском првенству у Пекингу.
Остаје само за нагађање који би крајни резултат био да је имао макар мининални ветар у леђа, будући да је у „Птичијем гнезу“ те вечери био само 0,2 метра у секунди у леђа.
Трећи на листи свих времена Џордан Дијаз који скаче за Шпанију искористио је савремену „манипулацију“ у скоковима, када су залетишта издигнута од површине на монтираним платформама.
Међутим, ни то није било довољно да надмаши Едвардса, који је на годишњицу обележавања његовог рекорда изјавио да није добро за атлетику што његов рекорд стоји толико дуго.
Едвардс верује да је део разлога зашто и даље држи светски рекорд у троскоку тај што атлетика „није пратила професионализацију спорта“, што значи да талентовани млади спортисти бирају друге спортове, јер могу да зараде више новца.
Водећи резултат ове године у свету је безопасних 17,80 метара.
Изазов за гравитацију
Још један у реду рекорда који задржава дах, 27. јула 1993. године у Барселони је Кубанац Хавијер Сотомајор је извео скок преко летвице постављене на 2,45 метара. То није био само атлетски подвиг, већ тренутак у коме је гравитација капитулирала пред човеком.
Његов елегантан, готово балетски „флоп“ био је симбол не само технике, већ и дисциплине једног система и талента једне нације. Куба је славила хероја, а свет је гледао ново атлетско чудо.
Сотомајор је од прве до последе године у такмичарској каријери прескакао 2,30 у сезони.
Изазивача је било много током претходне три деценије, а најближи је био Мутаз Еса Баршим 2014. године који је у Бриселу летео преко 2,43 метра, док су за центиметар мање од тога скакали Украјинац Богдан Бондаренко такође из 2014. године, Патрик Шеберг, чији је рекорд из 1987. године оборио Сотомајор и Немац Карло Тренхард који је годину дана касније прескочио 2,42 метра.
Већ неко време у скоку увис летвица није била постављена на 2,40 а камоли на висини новог светског рекорда.
Круг, челик и вечност Јурија Седиха
Најстарији од браће у „фантастичној четворки“ власника светских прекорда старијих од 30 година је Јуриј Седиха.
Док је Хладни рат тињао, на стадиону у Штутгарту 30. августа 1986. године атлетичар Совјетског савеза је бацио кладиво 86,74 метара.
Седих није био само рекордер, већ симбол ере доминације источног блока, пре свега, у бацачким дисциплинама.
Више од три деценије касније, ниједан “чекић“ није летео даље.
Белоруска школа бацача кладива је једина успела да се пробије на врх листе, а најдаље је добацио Владимир Девјатовски 2005. године 84,90 метара.
Иако се ретко говори гласно, чињеница је да је добар део рекорда постављен у доба када су допинг контроле биле или благе, или политички заташкане, посебно у земљама Источног блока, али ни Запад није каскао. Атлетика тог доба била је сурова, у којој су неки од најбољих резултата можда били и последица медицинских манипулација, а не искључиво талента и рада.
Дуплантис је већ три пута ове године обарао сопствене светске рекорде у скоку мотком, тренутно је на висини 6,29 метара. Истакао је да му је циљ ове године 6,30 а наредни наступ је Светско првенство у Токију. Готово је извесно онда ће јубиларно двадесето издање најбољих атлетичара света имати барем једно померање људских граница.
