У сцени која је необично подсећала на један догађај са Балкана деведесетих, неко време их је преклињала да је оставе на миру, али су је убрзо ухватили испод руку и испратили далеко ван видокруга туриста.
„Социјално чишћење“, како су акцију премештања бескућника пред почетак Олимпијских игара назвали Французи, представља део акције уклањања свега што би на неки начин могло да наружи изглед француске престонице – укључујући и људе.
Од маја, када су специјалци први пут упали и шаторе постављене дуж Сене, бескућници су протерани са обе обале реке. На места на којима су живели постављене су бетонске баријере, неке налик џиновским гранатама попут оних које су Немци 1918. године испаљивали на Париз из топа „Кајзер Вилхелм“.
Бескућници су се са обала Сене, полако, бежећи од полиције, повлачили даље од центра града и на дан отварања Олимпијских игара поставили су последњу линију одбране у Стаљинграду.
Овај део Париза, као и станица метроа, преименован је 1946. године у част велике совјетске победе над Немцима три године раније.
Француски Стаљинград, годинама је прилично бедно место, које су Парижани махом избегавали, страхујући од дилера дроге и њихових омамљених муштерија.
Пре неколико месеци, ипак, полиција је похапсила безмало 500 дилера и донекле протерала дрогу из овог дела града, којим, сада, у свако доба дана патролирају свакојаке снаге безбедности.
Уз бетонске ограде прилично оронулих мостова који су се надвили над компликованим сплетом железничких шина наслоњени су прљави душеци, испод којих су последњи париски бескућници од кише сакрили ствари.
На пар нарамака штрокаве одеће и неколико најлонских кеса, легао је и млади Африканац, покушавајући да заспи на мосту који не води никуда, неколико стотина метра од Стаљинграда.
Стаљинградска група последња је преостала шачица од око 70.000 бескућника, који су до почетка акције живели у Паризу.
Хиљаде су аутобусима пребачене ка Марсељу или Лиону у акцији необично налик онима које се предузимали и неки претходни домаћини Олимпијских игара.
Власти у Рио де Жанеиру, пред Олипијске игре 2016. године, из неколико фавела протерали су скоро 80.000 људи, како би направили места за неколико амбициозних грађевинских пројеката.
Ова акција, испоставило се годинама касније, имала је катастрофалне последице и по оне који су отерани, али и оне који су дошли.
Претходно, власти у Атланти су „социјално очистиле“ око 10.000 бескућника, махом Афроамериканаца, док је Токио своје због великих такмичења протерао у два наврата – у Јокохаму 2021. године због Олимпијских игара и почетком века због Светског првенства у фудбалу.
У Паризу, последња група бескућника, махом Африканаца, од којих су неки у наручју држали децу, укрцала се у аутобусе дан пред отварање Игара.
Из престонице су одведени, привремено, у места у којима је обезбеђен смештај, бар до краја такмичења.
Нема их више ни око Понт нуфа, најстаријег моста преко Сене, око којег су се у филму „Љубавници на мосту“ (Les amants du Pont-Neuf) љубакали Жилијет Бинож и Денис Лавант, који су бескућнике играли у једном од најскупљих француских филмова свих времена.
