То чак није тешко утврдити… Фудбал се развија у једном јасном правцу, од мање организованог фудбала ка више организованом фудбалу, у коме таленат фудбалера долази до изражаја више него икада раније, али кроз што више контролисане услове игре.
<!—->Једноставно, постоји организовани фудбал и постоји мање организовани фудбал. Ништа преко, изнад или испод тога… Један просперира, у једном приступу фудбалери просперирају. У другом мање или нимало…
Законитости медијског простора не дозвољавају да се овоме посвети ишта више од овлаш пажње, тек паушални осврт на урађено и на оно што мора да се уради.
Фудбал се развија, кажемо, и свака стагнација није стагнација – управо је регресија, просто назадовање. Ритам (брзина кретања лопте) и моменат и начин прогресије (освајање терена лоптом) су две ствари које одвајају најбоље екипе од оних који су ниво или пар нивоа испод. Екипе идентичне провенијенције могу драстично да се разликују у овом аспекту, јер је много начина на који се ово може постићи.
Није лако препознатљиво како Србија жели ово да ради. А то је недопустиво.
Репрезентација има велики проблем са овим, а у одређеном смислу некада и не делује као да постоји спремност да се ово уопште прихвати као проблем. Кажемо „не делује“, јер је извесно да је ово нешто о чему се итекако говори у стручном штабу, колико год широко или уско он да се схвати. Фудбалери Србије играју у тимовима са сјајним тренерима, они на скупове долазе са сјајним фудбалским навикама. То је често довољно у појединим утакмицама. Мање је поуздан метод постизања резултата у ширем контексту великих такмичења.
Тим српске селекције не контролише утакмицу, на начин на који то квалитет који фудбалери имају, дозвољава, па чак и захтева. Контрола подразумева спремност екипе да одговори свакој промени стања утакмице (прелазак из офанзивне у дефанзивну организацију, транзиције као моменти између, преласци између дефанзивних блокова и сл.). Екипа не сме да делује изненађења оним што се дешава око ње.
Наравно, јако је лако ово дијагностиковати, а чињеница да се о овоме говори практично годину дана до наредног великог такмичења чини све ово мање страшним. Али има се са чим ухватити у коштац, а мало је тога јасније од тога да се у фудбалу сваки успех завређује много пре него што се играју „одлучујуће“ утакмице. Утакмица у недељу побеђује се квалитетним тренингом у среду. Успех на континенталном шампионату достиже се у септембру године пре.
Једноставно, ова Србија може много. Али пре тога мора много да ради…