„Разлика између Холивуда и мојих филмова је што су моји ликови стварни“, рекао је, својевремено, режисер и велики кошаркашки навијач Спајк Ли.
На олимпијском турниру у Паризу, и пре тога у Лилу, стајао је наслоњен на гвоздену ограду подржавајући тим који има помало од оба филмска елемента – холивудску славу и суровост некадашњег Бруклина.
Другачији од свих, популарнији чак и од домаћина Француза и вероватно најбољи тим турнира, америчка селекција на сваком кораку привлачи невероватну пажњу.
Навијачи их сатима чекају испред хотела, њихове дресове носе на свим борилиштима у Паризу, о њима се снима документарни филм, а циници тврде да Американци нису дочекани с толико пажње још од 26. августа 1944. године, када су са трупама генерала Шарла де Гола продефиловали тек ослобођеним Јелисејским пољима.
Попут америчких ратника пре 80 година, који су на Ајфеловом торњу месецима после протеривања Немаца прослављали победу, „Тим САД“ је за 15 милиона долара закупио хотел у центру, или једном од центара Париза, где се, како је објаснио селектор овог тима Стив Кер „фокусирају на очување идентитета“.
Али нису најталентованија екипа коју су Американци икада послали на Олимпијске игре, иако је тешко, незахвално, а можда и непристојно поредити великане различитих епоха.
Да ли је Леброн Џејмс бољи од Мајкла Џордана расправа је прикладнија каквом кафанском окружењу. Осим, можда, Стефа Карија, играче ове генерације тешко је и поредити са Меџиком Џонсоном, Ларијем Бирдом, Џоном Стоктоном, или готово било ким из тима из 1992. године.
Ако нису талентованији, онда су сигурно снажнији. Стручњаци који су их гледали и екипе које су против њих играле тврде да је 12 играча који су допутовали у Лил и Париз физички најдоминантнији тим у олимпијској историји.
И играју сасвим другачију игру – по Фибиним правилима.
„Ми знамо како се добијају те утакмице. Апсолутно смо усредсређени на одбрану и тек онда на лепоту коју доноси таленат који поседујемо. Имамо пуно момака који имају способност да покрену ствари“, рекао је Кер.
Играју прилично једноставно. После снажне одбране, лопту у руке предају најрасположенијем играчу у том тренутку. На отварању олимпијског турнира, против Србије у Лилу, то је био Кевин Дурант.
Мада због повреде није играо на две припремне утакмице, које су Американци умало изгубили од Немачке и Јужног Судана, Дурант је суштински решио меч, јер је од девет шутева промашио само један и убацио укупно 23 поена. У Керовом систему је вођа „другог напада“.
„Архитекта“ овог тима и некадашња НБА звезда Грент Хил тврди да је екипа састављена како би могла да игра против свих озбиљних противника на турниру.
Канада и Јужни Судан, који су у међувремену елиминисани, су у саставу имали масу бекова, па су и Хил и Кер у екипу ставили пуно бекова. Немачка и Француска имају пуно добрих центара, па их имају и Американци.
Србија, према америчком скаутингу, има Николу Јокића, дисциплину и одлично шутира тројке. Амерички тим је састављен тако да и на тај изазов може да одговори.
Имају 11 „ол стар“ играча. Имали би и свих 12 да у последњи час Каваија Ленарда нису заменили Дериком Вајтом.
Стеф Кари убацује просечно 10 поена по утакмици и ни на једном мечу, до сада, није шутнуо на кош више од девет пута. Ипак, током четири меча које су Американци одиграли до сада, убацио је 19 тројки, по чему је најбољи у екипи.
Иза њега, са три тројке мање је Ентони Едвардс, који је од четвртфиналног меча против Бразила и најбољи стрелац тима.
Лидер екипе је, свакако, Леброн Џејмс који је на олимпијски турнир стигао савршено спреман, одлично мотивисан, а саиграчи га хвале да сјајно познаје игру противничких тимова.
Американци гро ротације заснивају на осам играча, који у просеку на терену проводе по најмање 17 минута. Преостала четворица, Џоел Ембид, Џејсон Тејтум, Дерек Вајт и Тајрис Халибартон играју нешто мање, од 10 до 14 минута.
Иако у игри проводи нешто мање од 12 минута по утакмици, Ембид је играч којем француска публика убедљиво највише звижди. Када уђе у салу прате га узвици негодовања. Када устане са клупе дочека га салва звиждука, као и сваки пут када прими лопту.
Разлог је прилично једноставан – дуго је говорио да би волео да игра за Француску и када је добио француски пасош, организатори Олимпијских игара су мислили да је ствар решена. Све док Ембид није одлучио да заигра за Америку, чиме је постао француски национални непријатељ број један.
Американци су на прве четири утакмице постигли 99 поена више него противници и сматрају да још нису приказали најбољу кошарку. Уколико ствари крену наопако, склони су теорији да им и није потребно да више од тројице потпуно разиграних звезда буду на потребном нивоу.
Да би могли да се пореде са неким од великих америчких тимова из прошлости, мораће нешто и да освоје. Прва озбиљна препрека на том путу им је репрезентација Србије.
