Репторси су константно на деоби трећег и четвртог места на Истоку и делује да неће доћи до драстичног пада. Задатак Дарка Рајаковића изузетно је захтеван – развој младих играча и паралелни тимски напредак.
Трејдовима и драфтом склопљена је атлетски потентна екипа, спремна за агресивну одбрану, оформљена у јасној синергији главног тренера и управе клуба. Тек следи плеј-оф доказивање и тест континуитета у наредним годинама, али статус једног од најпријатнијих изненађења регуларне сезоне остаје неупитан.
Нови изданак стабла српске тренерске школе, којим се поносе и озбиљни и површни љубитељи игре под обручима, цвета на висинама које су за претходне генерације биле недосањане. Пројекат у Торонту, са Рајаковићем на челу, у својој трећој сезони направио је искорак од два степеника изнад прогноза.
Арома шампањца помешала се с етром испуњеним еуфоријом у свлачионици Торонто репторса. Прослављена је прва победа новог тренера, енергичног Чачанина, на чијим су пеном исполиваним раменима постављени темељи пројекта поновне изградње НБА франшизе. Три године касније, Дарко Рајаковић бележи најбоље резултате неког европског тренера у НБА лиги, а ипак се чини да се о томе и даље недовољно говори међу љубитељима спорта у „земљи кошарке“.
Рајаковић ће бити у најужем кругу кандидата за тренера године, а делује да ће још много воде протећи Западном Моравом пре него што његови успеси дођу у први план на овдашњем тлу. Постоји неколико разлога.
Ван радара
Дарко се до НБА лиге пробио изокола. Ушао је на „мала врата“ и постепено стигао до велике сцене. Није радио у сениорским тимовима Партизана и Црвене звезде, ни као асистент, већ је каријеру градио искључиво у млађим категоријама. Врло рано је ушао у тренерске воде, као изузетно млад стекао огромно искуство и од самог почетка гледао даље од граница Србије.
Први тест стигао је већ са 16 година, у млађим категоријама Борца, да би три године касније прешао у Црвену звезду.
„Никада нисам желео пречице, увек сам размишљао дугорочно и бирао свој пут. Пример тога је мој рад у Црвеној звезди од седам-осам година. Када је Марин Седлачек долазио у клуб, рекао ми је: ‘Ево ти селекција до 20 година да их тренираш.’ Одговорио сам да желим да дођем у Црвену звезду, али да радим са пионирима и да ту генерацију изведем до краја“, рекао је Рајаковић у једном подкасту.
Током рада у Звезди, од 1999. до 2007. године, континуирано се усавршавао одласцима у Сједињене Америчке Државе и праћењем рада највећих – Мајка Кжижевског на Дјуку и стручног штаба Грега Поповића у време врхунца династије Сан Антонио спарса.
Уследио је атипичан потез: селидба у ниже лиге Шпаније. Име клуба било је Еспасио Торелодонес. Приоритети тог пројекта били су скаутинг и развој младих играча, а Дарко је и тај састав успео да подигне из петог у четврти ранг такмичења.
Због Рајаковића је у хладне београдске сале долазио Сем Прести, данас један од најцењенијих генералних менаџера у НБА лиги, препознавши знање и енергију младог тренера. Доводи га у Оклахому и храбро именује за главног тренера развојне екипе Тулсе 99. Након две године, Рајаковић постаје део стручног штаба Тандера, задужен за развој младих играча.
После Оклахоме уследио је једногодишњи ангажман у Финиксу, а затим и прелазак у Мемфис. Прву прилику на месту главног тренера добио је у Гризлисима, као краткорочно прелазно решење, и на пет утакмица остварио је четири победе.
Без сензационализма
У добу грабежи за људском пажњом и публицитетом на друштвеним мрежама, Дарко не тежи сензационализму, нити жели такав публицитет. Три ситуације су га учиниле виралним, а и оне су биле давно. Прво је слављеничко поливање шампањцем после првог тријумфа. Друго је еуфорично јурцање по свлачионици након тријумфалног отварања сезоне.
Треће је жалба на судијски критеријум у поразу од Лејкерса 2024. године. Рајаковић је на поменутој конференцији бранио своју главну узданицу, првог пика 2022, Скотија Барнса, тврдећи да је играч ол-стар квалитета и да самим тим завређује веће поштовање код судија. Учинио је оно што би сваки тренер и требало да уради, стекавши поштовање код Торонтових присталица и НБА заједнице, зачинивши српским темпераментом. Цена за то износила је 25.000 долара санкција.
Сигурно би било интересантније да редовно добија техничке грешке, да се расправља са новинарима и свађа са играчима током тајм-аута. Портали би, у том случају, били препуни громогласних наслова и бурних реакција. Уместо тога, одабрао је да ради паметно – да фокус екипе постави из утакмице у утакмицу, без освртања на низове победа и пораза. Штавише, изјавио је да не обраћа пажњу ни на табелу.
Изостанак суперзвезда
Састав Торонта од одласка Каваја Ленарда 2019. године нема праву суперзвезду. Тим је састављен од драфтованих имена и полупроизвода.
Све очи упрте су у Скотија Барнса. Он је „тај“ – изабрано име за лепшу будућност франшизе. Свестрани играч огромног потенцијала мучио се са повредама, али из године у годину видљиво сазрева, уз Рајаковићеве похвале да му је, као сваком правом лидеру, најважније да учини све за победу, без обзира на статистику.
Бивши други пикови, Ар Џеј Берет и Брендон Инграм, нашли су се у комфорној позицији повратка каријера на узлазну путању. Инграм, познатији као „Дурент за сиромашне“, коначно затрпава кошеве ривала у победничком окружењу, спасивши се таворења у мочварама Њу Орлеанса.
Имануел Квикли, у складу са својим презименом, демонстрира брзину с лоптом и домогао се звања играча седмице на Истоку, раме уз раме са Луком Дончићем.
Значајан допринос дају и Аустријанац Јакоб Пелтл, затим Грејди Дик, Џамал Шед, новајлија Колин Мари-Бојлс, Очаји Агбаџи и Џакоби Волтер.
Играчи пре тренера
Старо тренерско правило гласи: „Кад се побеђује, заслужни су играчи. Кад се губи, одговоран је тренер.“
НБА лига одавно важи за лигу играча, јер управо они доносе пажњу, победе, публику и новац. У складу с тим, често им се повлађује – неретко и до бесмисла. Мало је неупитних тренерских ауторитета. Тај манир се, додуше, последњих година пренео и на Евролигу, па се може рећи да су честе смене и мањак стрпљења постали уобичајена појава у врхунској кошарци.
Свега тога је и Рајаковић свестан. Тренерско детињство провео је у Србији, ухвативши завршну етапу рада „старе школе“, док је диплому стекао у Сједињеним Америчким Државама.
Тренер не убацује тројке, не закуцава, не лупа рампе, није на билбордима ни у рекламама. Његов посао је да изгради систем који ће омогућити играчима да заблистају. Управо то Дарко и ради.
Шест главних спортских тема
Последњи, али не и најмање важан разлог за неоправдано игнорисање Рајаковићевог рада јесте спортска публика у Србији.
Аудиторијум који редовно прати спорт интересује се за шест главних тема: Јокић, Ђоковић, ФК Црвена звезда, ФК Партизан, КК Црвена звезда и КК Партизан. Периодично пажњу добијају репрезентације у тимским спортовима, са посебним акцентом на фудбал и кошарку.
Питање за читаоца: да ли пратиш клупска издања Тијане Бошковић? Или Душана Мандића? Или рад Душана Алимпијевића у Бешикташу? Тренерску каријеру Вељка Пауновића? Ако је одговор „да“, вероватно ћеш у друштву бити сматран непотребно преквалификованим. Уколико показујеш знање о српским спортистима изван споменутих шест тема, једино логично објашњење за површног пратиоца је да ти посао то захтева, да си се некада бавио тим спортом, или – треће – да си егзотични кладионичар.
Рајаковић ће се насловним странама новина и порталима појавити једино ако освоји награду за тренера године и/или стигне до НБА финала.
Комбиновањем свих ових фактора, закључак је јасан: амбициозни професионалац остаје у другом плану све док не створи шампионски тим чији резултати привлаче пажњу ширег аудиторијума у његовој домовини.
Следећи пут кад листате друштвене мреже и портале, застаните код вести о Дарку Рајаковићу и Торонту. Бар нећете испасти неинформисани и лицемерни када се кука како „земља кошарке“ више нема тренера.
