Победом над Немачком 2:1 је Еквадор први пут у својој историји прошао групну фазу Мундијала. Врхунац сна који је почео деценијама раније усадио им је Душан Драшковић, фудбалски стручњак рођен у Бањалуци, пристигао у Еквадор 1988. године.
Затекао је фудбалску нацију без вере и самопоуздања. Пет година касније, оставио је иза себе револуцију која је поставила темеље за све будуће успехе, укључујући и овај највећи.
У срцу Јужне Америке, тамо где се фудбал живи са страшћу религије, једна нација је деценијама била фудбалски патуљак. Еквадор, земља богате културе, дуго је био лака мета за континенталне гиганте попут Бразила и Аргентине. Порази су били тешки, често понижавајући, попут оног од 12:0 против Аргентине 1942. године, а вера у национални тим била је танка као ваздух на обронцима Анда. А онда је, петог марта 1988, на тло Еквадора крочио човек са Балкана, са мало знања шпанског, али са визијом која ће заувек променити судбину фудбала у овој земљи. Његово име је Душан Драшковић. Када је на аеродрому видео масу новинара и навијача, анксиозност га је савладала и није могао да пронађе цедуљу са припремљеним говором. Импровизовао је, не слутећи да ће наредних пет година импровизовати решења за читав један фудбалски систем.
Затекао је потпуну неорганизованост, лошу инфраструктуру и тим чији је морал био на дну. Фудбалери су били технички талентовани, али физички инфериорни и, што је најважније, ментално сломљени. Драшковић је схватио да проблем није у недостатку талента, већ у недостатку вере, дисциплине и модерног приступа.
„Много је помогло то што долазим са Балкана. Не верујем да би, на пример, немачки тренер пронашао храброст да се ухвати у коштац са тим потешкоћама и види наду“, рекао је Драшковић годинама касније.
Његове методе биле су истинска револуција. Увео је научни приступ физичкој спреми, прекинувши стару праксу бескрајног трчања узбрдо. Лопта је постала центар сваког тренинга, а рад на снази, брзини и издржљивости спојен је са тактичким финесама. Увео је модерну формацију 3-5-2 и охрабривао играче да размишљају на терену. Ипак, његова највећа промена догодила се у главама играча.
„Професор Душан нам је променио чип. Успео је да нас натера да се не плашимо великих репрезентација“, објаснио је бивши репрезентативац Едуардо Хуртадо.
Драшковић је радио на њиховом темпераменту, интелигенцији и карактеру, убеђујући их да нису ништа мање вредни од својих славних противника. Његова посвећеност није познавала границе. Пропутовао је целу земљу, од обале Пацифика до амазонске џунгле, у потрази за талентима. Није га занимао статус клуба, већ само глад за успехом. Управо је он разбио расне баријере, отишавши у сиромашну долину Чота, дом афро-еквадорске заједнице, и пронашао играче које су до тада сви игнорисали.
„Пре њега, они су били ‘црнци’ (negros), а након успеха које је донео, постали су миљеници нације, ‘црнчићи’ (negritos)“, како је то сликовито описао легендарни Улисес де ла Круз.
Круна Драшковићеве ере дошла је 1993. године, када је Еквадор био домаћин Копа Америка. Нација је, охрабрена напретком под вођством „Професора“, са нестрпљењем ишчекивала турнир. Еквадор је играо као препорођен. У групној фази, пред 45.000 навијача у Киту, декласирали су Венецуелу са 6:1 и победили Сједињене Америчке Државе са 2:0. Земља је била у трансу. Тим који је некада служио за поправљање гол-разлике сада је био у полуфиналу најпрестижнијег континенталног такмичења. Иако су на крају завршили као четврти,захваљујући поразу од Колумбије 1:0, то је био највећи успех у историји еквадорског фудбала и јасан знак да су Драшковићеви темељи чврсто постављени.
Иако их није одвео на Светско првенство, посадио је семе из којег су израсли сви каснији успеси. Генерација коју је створио и инспирисао чинила је окосницу тима који је 2002. године остварио историјски, први пласман на Мундијал.
„Постоји потпуни консензус у Еквадору да је Душан револуционар. Створио је национални тим који је инспирисао многе младиће да заволе фудбал и постану професионалци, посебно оне из сиромашних средина“, рекла је истакнута еквадорска новинарка Марија Белен Аројо.
Данас, Душан Драшковић има 87 година и живи у Гвајакилу, граду који га је прихватио као свог. Људи га и даље заустављају на улици, тражећи фотографију са „Професором“ или „архитектом модерног еквадорског фудбала“.
Његова прича је романтични подсетник на то како визија, страст и балкански инат једног човека могу променити судбину читаве нације. Док данашње звезде Еквадора храбро стоје на светској позорници, не сме се заборавити пут који је пређен. Пут који је почео доласком једног тренера са простора бивше Југославије, који је у очима фудбалских аутсајдера видео шампионе и научио их да се више никада никога не плаше.
