У срцу Тексаса, недалеко од Остина, стаза Формуле 1 магнетски привлачи љубитеље ауто-мото спорта.
Њене брзе кривудаве секције подсећају на деоницу Силверстона, уже кривине призивају у сећање део Хокенхајмринга, док низ кривина трећег сектора представља омаж чувеним завојима на траси у Истанбулу.
Ово је једина перманентна траса шампионата Формуле 1 у Сједињеним Америчким Државама и за само 14 година постала је један од најважнијих центара ауто-мото спорта у земљи.
Но, простора за носталгију и романтична осећања нема јер су на овој стази возачи и болиди на немилосрдном сунцу Тексаса које уме да извуче и последњи атом енергије док неравнине неумољиво дезинтегришу слој по слој пнеуматика.
Историјат Стазе Америка
Са дубоко укорењеном тркачком традицијом, Сједињене Америчке Државе уписале су се у историју аутомобилизма још крајем 19. века. Одмеравање брзина четвороточкаша вољена је занимација широм САД толико да само стаза на којима су одржане трке Формуле 1 има чак 12. Светски шампионат је у свом 10. издању, давне 1959. године стигао на америчко тло, али је Остин морао да сачека 21. век да би уживо гледао трке болида Формуле 1.
После трауматичне Велике награде Даласа одржане 1984. године, коју је започело 26 возила, а завршило само осам, Формула 1 није журила да се врати у Тексас. Ипак, када је после трке 2007. године постало јасно да је Индијанаполис испао из шампионата и да се неће поново наћи у календару такмичења, требало је пронаћи нову стазу за Велику награду САД.
Првобитни планови за стазу представљени су у јулу 2010. године, са намером да се САД поново нађу међу домаћинима трке Формуле 1. За изградњу аутодрома одређено је земљиште површине око 360 хектара у округу Тревис у Тексасу, а међу главним инвеститорима нашли су се тексашки милијардер Ред Макомбс и бизнисмен Боби Епстајн.
Пројекат су осмислили немачки архитекта Херман Тилке и америчка архитектонска фирма HKS, а главни део трибина и карактеристичан видиковац били су дело архитектонске фирме „Miró Rivera“ из Остина. Конструктори нису крили да су инспирацију за изглед трасе тражили у стазама Ф1 широм света. Изградња је започела 31. децембра 2010. године, а рок за завршетак радова био је јун 2012. године.
Радове су током 2011. пратиле бројне организационе потешкоће, пробијени су рокови и буџети, касниле су уплате за учешће у шампионату. Тадашњи челник Формуле 1 Берни Еклстон изгубио је стрпљење и решио већину проблема постављајући ултиматум организаторима да у року од месец дана пронађу решење или ће Остин бити избачен из плана такмичења за наредну годину.
Достигавши цену од 400 милиона долара, стаза је свечано отворена 21. октобра 2012. године. Легендарни амерички возач Марио Андрети представио је свету шесту стазу Велике награде САД названу Circuit of the Americas (Стаза Америка), касније познату и као COTA, то јест Кота.
Прва трка Формуле 1 на новој стази Велике награде САД одржана је непуних месец дана касније, 18. новембра, пред више од 100.000 гледалаца, а победу је однео Луис Хамилтон у болиду Мекларена.
Већ наредних година Остин је постао једно од кључних места у борби за освајање шампионске титуле, а Велика награда САД наставила је да нуди узбудљиве дуеле и у наредној деценији. Кота је тако стекла репутацију као једна од стаза на којима се укрштају борбе за победу, шампионске амбиције и технички изазови.
Од доласка Формуле 1 у Остин 2012. године, Кота је искључиви домаћин Велике награде САД. На једини прекид у континуитету организатори су били приморани 2020. године када је трка на стази у Тексасу отказана због пандемије корона вируса.
Ове године такмичење у Остину чини 18. рунду шампионата, а главни догађај, трка за Велику награду САД, одржава се 25. октобра од 21 час по нашем времену. Велика награда САД као део шампионата Формуле 1 возиће се 47. пут, док на Коту болиди излазе 14. пут.
Особине стазе
Стаза у Остину је прва наменски изграђена траса намењена тркама Формуле 1 у Сједињеним Америчким Државама. Перманентна стаза дугачка је 5,513 километара дуж којих је распоређено 20 кривина. Велика награда САД вози се у 56 кругова, што укупно износи 308,405 километара.
Овај аутодром делује познато јер је Херман Тилке у Остину спојио делове стаза из различитих крајева света. Инспирацију за први део Коте пронашао је на траси Силверстона, а етапе стазе које следе подсећају на „стадионски” део Хокенхајма, као и на осму кривину стазе у Истанбулу.
Кота је чувена по неравнинама које нису само последица висинских разлика. Конфигурација стазе обухвата дугачке правце, брзе кривине, оштре промене смера и неравнине, па болид мора да буде добро избалансиран како би истовремено био брз на правцима и стабилан у техничким деловима.
Најпрепознатљивији део стазе је прва кривина (Big Red), до које се стиже после стрмине уз 30,9 метара висинске разлике. После главног правца дуж којег се крећу брзином око 290 километара и највеће узбрдице у години, возачи нагло коче и улазе у широку, слепу леву кривину.
Тај део нуди више могућих трајекторија и једну од најбољих прилика за претицање у првом кругу. Истовремено, нагомилани болиди и различите линије кретања могу да доведу до контаката и губитка позиција.
Кривина три, кроз коју се пролази брзином од 286 километара на час је најбржа на стази, а папучица гаса све време држи се притиснута до краја. Иначе, под пуним гасом вози се чак 64 одсто трасе.
Од треће до шесте кривине следи брзи низ промена правца који подсећа на чувене техничке секције у Силверстону и Сузуки. Ова деоница посебно наглашава значај аеродинамичког приањања и прецизности, јер и мала грешка може да поремети пролазак кроз неколико кривина заредом.
Средишњи део стазе доноси другачији изазов. Кривина 11 је најспорија и у овој Укосници брзина пада на само 94 километра на час. То је посебно важан део јер следи правац од 987 метара који омогућава развијање брзине и до 325 километара на час и води ка 12. кривини, где болиде после дугог правца очекује најснажније кочење на стази и драстично успоравање на око 90 километара на час. Тај сектор често ствара прилике за претицање, али захтева добро темпирано кочење и контролу болида при уласку у кривину.
Последњи део стазе, са низом повезаних кривина, подсећа на секције Хокенхајма и неких других познатих стаза. Између 19. и 20. кривине, која од 2025. године носи име Марија Андретија, смештена је најнижа тачка стазе. Последња кривина враћа болид на главни правац који изнова доноси највећу узбрдицу у календару.
Стазом у Остину вози се у смеру супротном од казаљке на сату, што повећава оптерећење одређених делова тела возача, посебно врата.
Стратегије за Велику награду САД
Јединствени захтеви стазе у Остину, као и њено место у календару сезоне, чине је идеалним местом за изненађења. Тимови морају да пронађу савршену равнотежу између подешавања болида, прилагођавања временским условима и избора пнеуматика како би дошли до победе.
Конфигурација тексашке стазе пружа бројне прилике за претицање, нарочито у кривинама 1 и 11.
Међутим, различити захтеви које стаза поставља пред возаче и болиде утичу на стање пнеуматика – деонице великих брзина могу довести до њиховог прегревања, док правци омогућавају одређени степен хлађења. Осим тога, Кота је озлоглашена као груба стаза са бројним неравнинама која брзо тањи гуме. Због свега тога тимови се по правилу окрећу стратегији са два заустављања у боксу.
До коначног решења за наступ пред публиком у Остину не може се доћи без временских података. Октобарске температуре се обично крећу између 25 и 28 степени. Међутим, 2022. године, температуре су порасле до 33. подеока.
Температура стазе може достићи чак 63 степена, док температуре којима су возачи изложени у болидима неретко расту и до 60 степени. Као и у Сингапуру, возачи могу изгубити између два и три килограма телесне тежине, те у стратегију ваља укључити и опције за расхлађивање возача.
Инжењери морају да мисле и на бочне ветрове брзине до 40 километара на час који у Остину могу смањити приањање задњег дела болида, док чак и краткотрајно облачно време може утицати на брзину трошења пнеуматика.
Возило безбедности може знатно да промени планове тимова јер може да омогући заустављање у боксу уз мањи губитак времена у односу на уобичајене услове. С друге стране, непланирани улазак у бокс може да остави возача иза ривала или да га натера на другачију стратегију до краја трке.
У Остину није довољно бити брз само у једном сектору. Тимови морају да процене када је најбоље напасти, када чувати гуме и како искористити прилику за промену позиције.
Све у свему, одлуке, као и много пута током сезоне, морају да се мењају у тренутку, а свака погрешна процена скупо се плаћа.
Уписано у историју Формуле 1
Од узбудљиве борбе између Луиса Хамилтона и Себастијана Фетела на првој трци одржаној 2012. године на Стази Америка, па све до драматичног окретања болида усред трке, судара и низа других инцидената, у Тексасу је све у знаку чистог адреналина.
Стаза у Остину и Луис Хамилтон уписали су се заједно у историју Формуле 1 крупним словима. Један од најупечатљивијих догађаја на Коти до данас је остао први тркачки викенд 2012. године, када је Хамилтон после борбе са Фетелом освојио прву Велику награду САД одржану у Остину. Та победа била је и последња Хамилтонова у болиду Мекларена пре преласка у Мерцедес.
Три године касније, Британац је у Остину поново имао разлог за славље. У трци пуној преокрета, искористио је грешку Ника Розберга и осигурао трећу титулу светског шампиона. Чувено Розбергово враћање качкета Хамилтону (cap toss) такође се десило у Тексасу, управо после ове трке.
И по шесту титулу шампиона Хамилтон је отишао у Тексас, 2019. године.
У октобру 2018. године Кими Раиконен прекинуо је дуг период без победе. Возач Ферарија је одлично стартовао и успео да одоли притиску Макса Ферстапена и Луиса Хамилтона. Тријумф у Остину био је његова последња победа у каријери у Формули 1.
Од 2021. године Остин постаје простор Ферстапенове доминације. Овде је Макс спао на трећу позицију само 2024. када је Ферари славио двоструку победу Ферарија – Шарл Леклер је кроз циљ прошао први, а одмах за њим и Карлос Сајнц.
Неочекивани обрт Остин је забележио и 2023. године када су Хамилтон и Леклер дисквалификовани због прекомерног хабања доњег дела болида, па су изгубили пласмане које су остварили на стази. Овај случај је показао колико су строга техничка правила Формуле 1 и колико мала одступања могу да промене коначни поредак.
Резултати трка на Стази Америка одредили су конструктора године 2012. и 2022. када је Ред бул славио трећу, односно пету шампионску титулу, као и 2017. када је Мерцедес после Велике награде САД освојио шампионску титулу.
До 2026. Луис Хамилтон је био једини возач који је проглашен за шампиона Формуле 1 у Остину. То би могао да промени Кими Антонели за којег се очекује да трка Велике награде САД буде одлучујућа у сезони 2026. године.
Победе на Великој награди САД
Рекорд Луиса Хамилтона од пет тријумфа у Остину стоји још од 2017. године када је британски возач последњи пут први прошао кроз циљ. Макс Ферстапен му се озбиљно примакао 2025. године када је својој колекцији придружио четврти пехар из Тексаса.
Хамилтон је био најуспешнији возач и у квалификационим тркама. Обезбедио је најбољу стартну позицију три године заредом – 2016, 2017. и 2018. године.
Међу упечатљивим победницима на стази у Остину су Кими Раиконен, који је тријумфовао 2018, и Шарл Леклер, победник 2024. године.
Са по пет победа на Великој награди САД у Остину Мерцедес и Ред бул далеко су испред осталих конструктора.
Ферари са два и Мекларен са једним тријумфом комплетирају листу успешних тимова на стази у Тексасу.
Стаза у Остину данас
Кота је много више од места на којем се одржава једна од трка светског шампионата. Комплекс у близини Остина обухвата простор за велике спортске догађаје, концерте и друге облике забаве, па се викенд Велике награде САД претворио у фестивал који окупља љубитеље спорта из целог света.
Један од симбола комплекса је високи видиковац са којег се пружа поглед на стазу и околни предео. Трибине омогућавају публици да прати различите секторе, док пратећи програм, музички наступи и догађаји ван стазе доприносе атмосфери по којој је трка у Тексасу постала препознатљива.
Грађевина Circuit (стаза) представљена 2026. године није наишла на одобравање публике јер добрим делом заклања највољенији део трасе у Остину.
Са више од 400.000 посетилаца током три дана Велике награде САД, из године у годину, Кота се позиционирала као једна од важних тачака ауто-мото спорта у Сједињеним Америчким Државама.
За возаче, она остаје тест разноврсности, за тимове је прилика да покажу колико добро умеју да прилагоде стратегију променљивим и тешким условима, а за навијаче спектакл који спаја спортску неизвесност са америчким стилом забаве.
Њена будућност ослања се на исту комбинацију која ју је учинила препознатљивом: захтевну конфигурацију, могућности за претицање, велике спортске тренутке и публику која сваку трку претвара у спектакл.
