Репрезентативце Србије до краја сезоне очекују још два такмичења на међународној сцени – Медитеранске игре у Таранту од 21. до 23. августа и Светско првенство у Познању од 26. до 30. августа.
„Веома смо напорно тренирали за последње изазове. У Италији ћу веслати са Вељком Вјештицом у двоседу, а у Пољској ћу се такмичити у четверцу заједно са братом Марком, Бранком Лагунџићем и Жарком Јаковљевићем. Игре ће бити добар увод и тест пред оно најважније“, истакао је Страхиња Драгосављевић на почетку разговора за Портал РТС-а.
„Ни један успех не долази преко ноћи“
„Били смо изузетно добри на припремама и радује ме то. Имали смо добра времена, добро смо се осећали на води и показали смо да можемо. Имали смо јаке тренинге и мало сам се уморио, али то довољно говори колико смо се спремали. Сматрам да је и то саставни део процеса, потребно је много рада и труда да би се дошло до успеха, јер ништа не долази преко ноћи“, свестан је Драгосављевић.
„Маркову опрему не дирам, чекам своју са Олимпијских игара„
Сан сваког спортисте је да представља своју земљу на највећој спортској смотри – Олимпијским играма. Иако Медитеранске игре немају такву тежину, млади Бачкопаланчанин им приступа са истом жељом и мотивом, уз мисли усмерене ка Лос Анђелесу 2028. године.
„Први пут ћу учествовати на Медитеранским играма и много ми је драго због тога, имам осећај као да идем на мале Олимпијске игре. Бићеш заједно са свим спортистима Србије, добићеш олимпијску опрему која ми баш значи и коју ћу по повратку чувати на посебном месту у соби. Одувек ми је била жеља да добијем опрему и да је носим. Мој брат Марко има, али никада нисам желео да је обучем, сматрам да је то његово, а ја чекам своје Олимпијске игре“, нагласио је Драгосављевић.
Кајакаши Србије неће имати много времена за предах, јер ће само три дана после завршетка Медитеранских игара у Таранту почети Светско првенство у Познању.
„Генерално смо се са свима такмичили, познајемо ривале. На Европском првенству у Португалији и на Светском купу у Канади заузели смо пето место, имамо квалитет да се боримо са најбољим посадама. Оптимистичан сам и имам велике наде. У чамцу имамо Марка, Бранка, Жарка и мене – стварно смо један добар тим и верујем да ће се свако од нас четворице борити до краја. Тренинзи су протекли добро, урадили смо све што је било до нас и на крају остаје шта нам Бог да“, поручио је Драгосављевић.
„Брат је заслужио више од мене, драго ми је због тога„
Страхиња је освојио је златну медаљу на Европском првенству за јуниоре и млађе сениоре у Сегедину. Српски репрезентативац прошао је први кроз циљ (37,570) и освојио најсјајније одличје у дисциплини К1 200 м.
„Веома ми значи одличје, али пре свега јер сам урадио оно што сам замислио за ову годину, јер се до краја сезоне нећу такмичити у једноседу. Марко ће веслати на К1 200 метара на Светском првенству, то је добра одлука – судећи по резултатима читаве сезоне, био спремнији од мене, у бољој форми и доследнији том задатку. Драго ми је због тога! Имам став, не везано ко је у питању, да ли мој брат, другар, колега из репрезентације, ако је бржи и бољи онда он треба да има прилику да се такмичи и покуша да се домогне медаље, онда би она била део свих нас“, несебично је рекао Драгосављевић и показао шампионаски менталитет.
Како каже 19-годишњак, у овој сезони имао је успона и падова, мука, проблема и борби, али је успео да се избори са свим изазовима и одбрани једну од четири титуле. Ипак, од свих слика са тог финала, сигурно најупечатљивија била она после проласка кроз циљ. Реакција Страхиње најбоље је показала колико је труда, одрицања и емоција стало у један тренутак победе.
„Остаје жал за другим одличијма које нисам успео да освојим, али дао сам све од себе у сваком тренутку и поносан сам на то. Никада нисам скривао емоције, нити ћу. Те емоције су описале пут који сам прошао да бих дошао до медаље и победничког постоља. Није било лако, имао сам трке током сезоне у којима нисам имао среће, у једној сам добар, у другој већ нисам, један корак напред, два назад… Пред одлазак у Сегедин очекивало се доста од мене, рекао сам себи кад је већ тако онда ћу то и да урадим. Била је потребна та једна трка, једна медаља да се умирим, био сам доста напет током године, јер нисам остваривао оно што сам желео“, искрен је био Драгосављевић.
„Сетио сам се мајчиних речи да никада не говорим да не што не могу“
О томе колико му је значила последња трка у сезони у једноседу на међународној сцени и тренутак кад је схватио да је поново постао европски шампион, млађи Драгосављевић је говорио са посебним емоцијама.
„Улазили смо стартни блок, уопште нисам био миран у тим тренуцима, милион ствари ми је пролазило кроз главу. Знао сам да је то последња трка, двестотка и шанса за медаљу. Рекао сам себи да остављам све што је било раније током сезоне, да желим сада да се препустим и дам најбоље од себе. Сетио сам се мајке која ми је увек говорила да не размишљам превише, већ да само урадим то и да никада не говорим себи да нешто не могу“, присетио се, а онда је у истом даху наставио:
„Од почетка сам кренуо вема снажно, видео сам да све иде добро и говорио сам себи да наставим само тако до краја. Схватио сам да сам освојио неку медаљу, али нисам знао коју. Погледао сам Симу како се крсти и тада ми је све било јасно. Освајањем злата сам доказао себи да сам још увек ту и да ништа није случајно, већ да је то пут који сваки спортиста мора да прође. Лепо је чути европски првак, драго ми је што сам одбранио титулу која ми много значи!“, закључио је Драгосављевић.
