Највећа фудбалска позорница спремна је за спектакл који обећава исписивање историје. У судару два различита стила, две фудбалске филозофије и две генерације, браниоци титуле Аргентинци покушаће да постану прва селекција која је одбранила светски трон још од Бразила 1962. године.
Наспрам њих стоји моћна Шпанија, тим који је турнир обележио колективном снагом и гранитном одбраном, тражећи своју другу титулу после успеха из 2010. године.
Ово финале биће и први сусрет на терену између тридесетдеветогодишњег Лионела Месија, вероватно у његовом последњем плесу на Мундијалу, и деветнаестогодишњег Ламина Јамала, младића којег многи виде као његовог наследника у Барселони.
Судбина је хтела да се сретну у борби за трофеј, шеснаест година након што је Меси, као део хуманитарне акције, држао у наручју петомесечног Јамала.
Шпанска гвоздена одбрана као пут до финала
Пут Шпаније до финала био је демонстрација тактичке зрелости и дефанзивне перфекције. Иако су турнир започели изненађујућим ремијем без голова против дебитанта Зеленортских Острва, селекција Луиса де ла Фуентеа је расла из меча у меч.
Уследила је убедљива победа против Саудијске Арабије од 4:0, а затим и минималан тријумф над Уругвајем (1:0) за потврду првог места у групи. У нокаут фази, „Црвена фурија“ је показала своју снагу. Прво је савладана Аустрија са 3:0, да би у осмини финала уследио напети иберијски дерби против Португалије, решен голом резервисте Микела Мерина у 91. минуту, чиме је окончана мундијалска каријера Кристијана Роналда.
Четвртфинале је донело дуел са Белгијом и једини примљени гол на турниру, али је Мерино поново био јунак за победу од 2:1. Врхунац је достигнут у полуфиналу против Француске. У мечу који је најављиван као дуел равноправних ривала, Шпанија је одржала час фудбала, потпуно неутралисала нападачки трио Мбапе – Дембеле – Олисе и славила са 2:0, головима Микела Ојарзабала из пенала и Педра Пора.
Аргентинска драма и вера до самог краја
За разлику од шпанске контроле, пут Аргентине био је прожет драмом, преокретима и ослањањем на чисту борбеност. Групна фаза је, очекивано, прошла без проблема, са три победе против Алжира, Аустрије и Јордана.
Међутим, нокаут фаза је донела серију искушења. Зеленортска Острва су их одвела у продужетке, Египат је водио са 2:0 пре него што су „гаучоси“ извели невероватан преокрет за победу од 3:2. У четвртфиналу против Швајцарске, меч је био у егалу све до црвеног картона за Брила Емболоа, што је Аргентини олакшало пут до тријумфа.
Полуфинале против Енглеске било је још једна потврда њиховог карактера. Били су на пет минута од елиминације, али су головима Енца Фернандеса и Лаутара Мартинеза у самој завршници режирали нови преокрет и обезбедили пласман у финале.
Судар стилова: Контрола против индивидуалног генија
Финале ће бити класичан окршај колективне снаге и индивидуалне магије.
Шпанија свој фудбал базира на потпуној контроли поседа, са просеком од 63,7 одсто лопте у ногама. Њихова игра кратких пасова, константно кретање и агресиван пресинг након изгубљене лопте ментално и физички исцрпљују противнике. Срце тима је Родри, који диригује игром и представља непрелазну препреку испред одбране.
Са друге стране, Аргентина је тим који живи од транзиције, борбености и Месијевог надахнућа. Чак дванаест од њихових деветнаест голова постигнуто је после 75. минута, што сведочи о њиховој способности да сломе отпор ривала у завршници. Не практикују висок пресинг, делом и због Месијевих ограничених дефанзивних задатака, већ се ослањају на чврст блок и брзе контранападе.
Кључно питање је да ли Аргентина може да издржи константан шпански притисак и да ли ће Меси имати довољно простора да искаже свој таленат.
Меси против Родрија: Два стуба својих тимова
Иако је фудбал колективни спорт, сваки тим има играча без којег је незамислив. За Аргентину, то је без дилеме Лионел Меси. Са осам голова и четири асистенције, тридесетдеветогодишњи капитен је директно учествовао у већини голова своје екипе. Подаци показују да је провео чак 64 одсто времена на терену ходајући, више од било ког другог играча на турниру, чувајући енергију за кључне тренутке када једним потезом решава утакмице. Његов утицај је апсолутан и представља највећу претњу за одбрану Шпаније.
Са друге стране, шпански успех почива на Родрију. Везни играч Манчестер ситија је мозак Де ла Фуентеовог тима. Непогрешив у додавањима и под притиском, доминантан у дуелима и са изванредним читањем игре, он је тај који Шпанији омогућава да контролише ритам утакмице. Док Ламин Јамал доноси продорност и непредвидивост, а Микел Ојарзабал голове, Родри је играч који цео систем чини функционалним. Његов дуел са аргентинским везним редом и способност да заустави доток лопти ка Месију биће један од кључева финала.
Историја сусрета, изјаве и судија
Изненађујуће, две фудбалске велесиле састале су се само једном на Светским првенствима, и то давне 1966. године у групној фази, када је Аргентина славила са 2:1.
Укупан међусобни скор је потпуно изједначен – у четрнаест одиграних мечева, обе селекције имају по шест победа, уз два ремија. Последњи дуел одигран је 2018. године, када је Шпанија у пријатељском мечу декласирала Аргентину без Месија са 6:1.
„Спремни смо да се суочимо са оним што долази. Покушаћемо да победимо, даћемо све од себе. Али ово што су момци већ постигли је импресивно. Јединствени смо и то није ароганција. То је срце. Дрес то заслужује“, поручио је тренер Аргентине Лионел Скалони уочи финала.
Његов колега на клупи Шпаније, Луис де ла Фуенте, такође је пун самопоуздања.
„Суочавамо се са једном од најбољих екипа на свету, али ми смо најбољи тим на свету. Имамо изузетну генерацију фудбалера. Најтежи корак тек следи“, истакао је шпански селектор.
Правду у великом финалу делиће словеначки судија Славко Винчић, којем ће ово бити други Мундијал у каријери. Винчић је већ судио Аргентини на Светском првенству 2022. године у шокантном поразу од Саудијске Арабије.
Финале на стадиону у Њу Џерзију биће круна турнира који је донео много узбуђења, а победник ће понети титулу најбољег на планети и заувек се уписати у фудбалску историју.
