Једини начин да опстане у новом фудбалском поретку који се формирао у послератној Шпанији био је да се окрене владајућој структури.
У том тренутку долази до спајања са војним клубом Авијасион насионал, чиме настаје Атлетик авијасион де Мадрид.
Авијасион насионал 1937. године основала су тројица официра шпанског ратног ваздухопловства, а нови пројекат је имао снажну институционалну подршку у новој државној структури.
Иако је новом клубу било обећано место у Првој лиги у послератној сезони 1939/40, шпанска фудбалска федерација је ту одлуку променила, па је било неопходно да се за улазак у елитни ранг изборе на терену.
У одлучујућем мечу у Валенсији 1939. године, Атлетик авијасион савладао је Осасуну и тиме обезбедио повратак у прву лигу.
Нови клуб се убрзо стабилизовао и резултатски напредовао, а под вођством Рикарда Заморе постао је једна од водећих екипа у Шпанији.
Са потпуном стабилизацијом 1947. године, тим одлучује да одбаци „Авијасион“ из имена и узме назив који има и данас – Атлетико Мадрид.
Елита и Реал, радничка класа и Атлетико
За Франка је спорт све више постајао средство шире државне политике и симболичке пропаганде јединства и снаге новог поретка.
У том контексту, фудбал је постепено излазио из оквира игре и постајао одраз друштва и односа моћи, у којем резултат на терену није био само спортски исход, већ и порука о поретку који стоји иза њега.
Како је време пролазило, Реал се у јавном доживљају све више везивао за институције, државни естаблишмент и слојеве блиске политичком и економском центру моћи.
Та веза није увек била директно формализована, али је у колективној перцепцији стварала слику клуба који природно припада структури власти.
У тој перцепцији, „краљевски клуб“, који је побеђивао и освајао титуле, био је симбол реда, континуитета и идентитета који је режим настојао да пројектује, али и симбол стабилности у времену када је Шпанија покушавала да приказује модерни наратив.
С друге стране, иако је у једном тренутку имао снажну потпору у војсци, Атлетико Мадрид је у колективној свести кроз деценије постепено почео да добија другачију улогу – улогу „народног“ клуба, и свих оних који су у њему препознавали идеју отпора, ината и припадности „обичном човеку“.
Тај статус није настао као маркетиншка конструкција већ као сплет друштвених околности, начина на који се клуб доживљавао у односу на центар града, његове структуре и симболе.
Растегнут између перцепције елитног Реала и симболике каталонског отпора коју је носила Барселона, Атлетико је временом у јавном доживљају постао синоним за оне који се нису уклапали ни у један од та два велика симболичка пола шпанског фудбала.
Ове улоге више говоре о начину на који се фудбал тумачио него о строгој историјској реалности у Франковој Шпанији, где су односи моћи били сложенији и мање једнодимензионални него што их накнадна романтизована интерпретација често приказује.
„Мадрилењо“ и златни дани
Управо због овога је „Мадрилењо“ (мадридски дерби Атлетика и Реала) временом постао одраз два различита света у истом граду.
Једног резервисаног за политичку и грађанску елиту, али и за институционални континуитет који је из њега произлазио, и другог укорењеног у улици, радничком духу и осећају отпора према фаворизованим структурама, али и према идеји да је припадност унапред одређена.
Овај наратив се одразио и на саму екипу, па период од педесетих до седамдесетих година навијачи Атлетика називају „златним добом“.
Клуб је тада освојио две титуле првака Шпаније, 1950. и 1951. године, као и четири титуле у модерној Ла Лиги – 1966, 1970, 1973. и 1977. године, упркос доминацији Реал Мадрида, која је у том периоду обликовала европски фудбалски врх.
Под управом Винсентеа Калдерона, „јорганџије“ долазе до три Купа краља (1960, 1961. и 1965) и Купа победника купова 1962. године, што је њихов први велики европски трофеј и тренутак у којем клуб излази из регионалног оквира и улази у европску свест.
У финалу Купа европских шампиона 1974. године, Атлетико губи од Бајерна из Минхена 4:0, након што је први меч завршен нерешено – 1:1, после велике драме која је додатно учврстила његов статус „вечитог изазивача“.
Када је Франко преминуо 1975. године, Шпанија је ушла у период демократске транзиције, што је постепено променило контекст ривалства два клуба и позицију у којој се Атлетико налази, али није избрисало симболичке слојеве који су се деценијама таложили око њих.
У новим друштвеним околностима, фудбал се одвојио од директне политичке симболике коју је носио у претходним деценијама, али је задржао своју способност да одражава друштвене разлике у новим, суптилнијим облицима.
Период транзиције и Антићева титула
Од 1975. године до данас, Реал и Барселона доминирали су шпанским и европским фудбалом, смењујући се у освајању домаћих и европских трофеја, уз огромну финансијску и организациону моћ.
У таквом односу снага, Атлетико је остао клуб који је, упркос знатно мањем буџету и ограниченим условима, успевао да повремено ремети ривале.
Кроз различите периоде, црвено-бели су освајали титуле, остајали конкурентни, борили се против највећих ривала, али и испадали из лиге. Најбољи доказ тога биле су деведесете.
Атлетико је успевао да осваја Куп, али није могао да дође до лигашке титуле. Суша је трајала скоро две деценије, а онда је 1996. године, предвођен Радомиром Антићем, освојио дуплу круну.
Гол за освајање Купа краља против Барселоне постигао је српски фудбалер Милинко Пантић.
Чинило се да следи ново златно доба, али само три године касније, после низа скандала у вези са председником Хесусом Гилом, клуб испада у Сегунду.
И у најтежим данима за Атлетико, навијачи остају уз екипу уз крилатицу: „nunca dejamos de creer“ – никад не престајемо да верујемо.
Док се изреком „el sufrimiento es parte de nuestra historia“ – патња је део наше историје – учвршћује менталитет који је постао симбол клуба.
Почетком двехиљадитих, тим је био у транзиционом периоду, без титула и без јасног правца. Успон Фернанда Тореса и његов одлазак 2006. године донели су финансијску стабилност, а долазак Дијега Симеонеа вратио је клубу титуле и европску снагу.
После три освојене Лиге Европе и два пораза у финалима Лиге шампиона, Атлетико је поново надомак највећег европског трофеја.
