Памтиће Андреа Кими Антонели Ноћ вештица и Дан мртвих у Мексико Ситију, јер ће га та два празника заувек подсећати на тренутак када је освојио прву титулу шампиона Формуле 1.
Стаза „Аутодром Ерманос Родригез“ у престоници Мексика ушла је у историју овог спорта, пошто је на њој исписано једно од највећих достигнућа у модерној ери шампионата.
Антонели је тријумфом у Мексику постао најмлађи шампион Формуле 1, са свега 20 година и 68 дана надмашивши за три године рекорд Себастијана Фетела.
Италија је дочекала хероја на којег је чекала више од пола века, а свет аутомобилизма добио је новог краља.
Ипак, иза великог пехара, победа и рекорда крије се прича која почиње много пре највећих стаза и милионског аудиторијума. Почиње са дечаком који, када је први пут ухватио волан, није желео да га пусти.
Кими је рођен у Болоњи 2006. године, у породици која је већ била тесно повезана са мотоспортом. Његов отац Марко био је возач и власник тркачког тима, па свет брзине за Андреу није био непозната територија. Ипак, чак ни породица није могла да зна колико ће далеко одвести дечакова радозналост и љубав према тркама.
Када је имао само годину дана, отац га је ставио у картинг. Према породичној причи, мали Кими толико се везао за волан да није желео да изађе из возила. Био је то један од оних тренутака који тада делују као симпатична дечја успомена, а тек годинама касније добију готово судбинско значење. Можда је баш тада, у малом картингу, почела прича о дечаку који ће једног дана постати најмлађи светски шампион Формуле 1.
Његов пут није био бајка у којој се све дешава само од себе. Иза талента стајали су сати рада, одрицања и непрестаног учења. Антонели је картинг возио пре него што је научио да пише, а резултатима је убрзо показао да није реч само о детету које воли брзину. Био је то возач који је умео да препозна прилику, донесе одлуку у делићу секунде и остане миран.
Мерцедес је његов потенцијал препознао још 2019. године, када је имао 12 година, и уврстио га у свој јуниорски програм. Био је то важан корак на путу који је требало да га одведе до највишег нивоа аутомобилизма. Антонели је одговорио резултатима – у италијанској Формули 4 остварио је 14 победа и 13 пол-позиција у 20 трка, а освојио је титуле и у италијанском и немачком шампионату те категорије.
Тото Волф и Мерцедес скројили судбину младог Кимија
Његов успон био је толико брз да је Мерцедес донео храбру одлуку – уместо уобичајеног корака кроз Формулу 3, Антонели је директно прешао у Формулу 2. У првој сезони завршио је на шестом месту, али је већ тада било јасно да се од њега не очекује само да стигне до Формуле 1. Од њега се очекивало да тамо остави траг.
У августу 2024. добио је прилику да учествује на званичном тренингу у Монци, а недуго затим потврђено је да ће од 2025. године возити за Мерцедес, наследивши Луиса Хамилтона.
Шеф Мерцедеса Тото Волф имао је велико поверење у њега, а овај му је то вратио.
Са само 18 година нашао се у болиду једног од највећих тимова у историји Формуле 1. На његовим плећима нашла су се велика очекивања, али и питање на које је требало да одговори само на стази – може ли дечак да постане равноправан ривал најбољим возачима света?
Дебитантска сезона донела му је седмо место у генералном пласману и три пласмана на победничко постоље. Било је то довољно да потврди да припада елити, али не и да задовољи амбицију која га је водила од првих дана у картингу.
А онда је стигла сезона која је променила све.
Само је Тото Волф веровао
Нова правила и другачији болиди учинили су да је пред почетак шампионата било тешко поуздано проценити односе снага. Ни најискуснији аналитичари нису могли са сигурношћу да предвиде ко ће бити у предности.
У таквим околностима, Антонели је показао оно што често раздваја таленат од шампиона – способност да се прилагоди, учи у ходу и остане прибран када се притисак повећава. То је одлика која би у будућности могла да карактерише млађе генерације, којима Кими и припада – брзо прилагођавање.
Током сезоне није било довољно само бити брз. Требало је разумети болид, сачувати гуме, проценити када је тренутак за напад и када је мудрије чекати. Требало је прихватити да ниједна трка није добијена пре него што се пређе циљна линија. Антонели је све то радио са смиреношћу која је често деловала неуобичајено за возача његових година.
Иако сезона још увек није готова, Антонели је постао шампион четири трке пре краја, а до сада је сакупио девет победа.
Газета дело спорт истицала је његове „изразите одлике шампиона“ – брзину, константност и способност да се носи са притиском.
Није било великих осцилација, непотребне нервозе ни речи које би откривале сумњу у сопствене могућности. У радио-комуникацији са екипом увек је био дечачки сталожен.
Један од најупечатљивијих тренутака сезоне била је Велика награда Италије у Монци. После казне због замене мотора, Антонели је стартовао са зачеља, далеко од позиције са које се обично напада победа. Али одустајање никада није било део његовог тркачког карактера. Пробијао се кроз поредак, проналазио простор тамо где га је наизглед било немогуће пронаћи и извео чак 26 претицања на путу до тријумфа.
Била је то трка која се не памти само по резултату. Победа у Монци, пред италијанским навијачима, имала је посебну тежину. За њих то није био само тријумф једног возача већ наговештај да се у њиховој земљи поново рађа шампионска прича.
Портал Формула пасион у тексту Винћенца Боргомеа оценио је да је Антонели „већ освојио све“ и пре него што подигне шампионски пехар. Није реч била само о победама, бодовима или рекордима. Освојио је пажњу јавности, наклоност навијача и поштовање људи који знају колико је тешко опстати у спорту у којем једна грешка може да поништи све.
Кими је постао је симбол нове генерације.
Коријере дела сера описао га је као „чудо из Болоње“, истичући зрелост коју је показао упркос младости и малом броју сезона у најјачој категорији.
Италија је чекала титулу скоро цео век
За Италију, та титула значи много више од спортског успеха. Земља са дубоким коренима у аутомобилизму деценијама је чекала да поново добије светског шампиона у Формули 1.
Последњи Италијан који је освојио титулу био је Алберто Аскари, светски првак 1952. и 1953. године.
Од тада су генерације навијача одрастале уз успомене на старе шампионе и наду да ће се једног дана појавити возач који ће вратити италијанску заставу на сам врх.
Антонели је ту наду претворио у стварност. Постао је лице једне спортске генерације и разлог због којег су се навијачи поново окупили око сна који је дуго чекао да буде остварен.
Дечак са таљателама и Енди
Ипак, ни светска титула није променила све оно што га чини Кимијем. Иза возача који управља болидом при брзинама већим од 300 километара на час и даље стоји младић коме много значе породица и мали ритуали који га подсећају на живот изван стазе.
Његово име Кими није настало по узору на финског шампиона Кимија Раиконена. Надимак је предложио породични пријатељ и некадашњи италијански возач Енрико Бертађа.
Мајка Вероника поклонила му је за деби у Формули 1 огрлицу са привеском у облику репа кита, као амајлију за срећу. После победе у Кини, код куће су га чекале омиљене таљателе које му припрема мајка.
У томе се можда и налази најлепши део његове приче. За свет је постао шампион, рекордер и спортска сензација. За породицу је и даље Кими – дечак који је још са годину дана одбијао да пусти волан, дете које је одрастало уз звук мотора и које је, корак по корак, стигло до сна који делује готово нестварно.
Од сада ће свака његова трка бити посматрана кроз призму шампиона, а сваки резултат поређен са оним што је већ постигао.
На крају, прича о Кимију Антонелију није само прича о најмлађем светском шампиону Формуле 1. То је прича о дечаку који је пронашао оно што воли пре него што је уопште могао да објасни зашто то воли. О породици која је препознала и подржала његов сан. О таленту који је добио прилику, о раду који је ту прилику претворио у успех и о младом човеку који је, упркос светским насловницама и шампионском пехару, остао везан за једноставне ствари које су га пратиле од почетка.
Некада је био дечак који није желео да пусти волан. Данас је светски шампион.
А када се једног дана буду набрајали највећи возачи у историји Формуле 1, прича о Кимију Антонелију почеће управо ту – у малом картингу, са дечаком који још није умео да пише, али је знао куда ће га та вожња одвести.
