Селекција Вељка Пауновића је неуспехом започела нови циклус који не обухвата само Лигу нација, већ и касније квалификације за Европско првенство 2028. године.
Пут ка континенталном шампионату јесте дуг, али после две изгубљене године, „орлови“ више немају времена за чекање.
Јанковић: Србији је тешко да буде опасна
Меч против Грчке био је идеална прилика за освајање бодова. Ради се о екипи која је стигла из Б дивизије Лиге нација, и меч је игран на домаћем терену.
Уз то, фантастичан старт утакмице, поготком Андрије Живковића у четвртом миуту, давали су наду за замајац који би „орлове“ могао да води и у предстојећим мечевима против Холандије и Немачке.
Ипак, показало се да је Србији у оваквом саставу тешко да буде опасна. То је истакао и тренер Александар Јанковић приликом гостовања у студију РТС-а у улози стручног консултанта.
„Ми имамо темпаше, а недостаје нам брзине. Кад у таквој конфигурацији морате да се браните, свака одузета лопта значи трку од 70 метара горе или доле. С профилима играча које ми имамо јако је тешко бити опасан“, почео је Јанковић.
Играчи Србије троше много енергије, а селекција нема ни профил играча који могу да играју у високом пресингу и тако угрозе ривала.
„Ми се трошимо у тим дугачким дистанцама и падамо физички. Бранили смо се ниско, свака наша одузета лопта је била контра, која то није ни била, па су Грци физички показали да су компетитивнији. Имају играче профила који су знато бржи и лакши. У одређеним ситуацијама смо показали недостатак ауторитета дефанзивно“, истакао је Јанковић гостујући на РТС-у.
Онда и не чуди зашто је Лука Јовић имао неприметан број додира са лоптом, због чега је Душан Тадић у наставку меча остао без енергије, а Грчка успевала да све више прети како је утакмица одмицала.
Проблеми у одбрани коштали победе
Када репрезентација Србија на десном беку почне меч са Николом Симићем, штопером Партизана, једне од ове сезоне најслабијих одбрана у Суперлиги, а на левом са крилним фудбалером какав је Филип Костић, јасно је колико је селектор Пауновић имао проблема са састављањем последње линије.
Уз то, на позицијама штопера били су Павловић и Ераковић, двојица Страхиња који имају природну склоност ка излажењу из последње линије, што је и на овом мечу у појединим ситуацијама доводило до мањка баланса у последњој линији.
На крају је из тако „крпљене“ одбране и пала одлука.
Грци су први гол постигли тако што се Симић изгубио са своје позиције јурећи Павлидиса ког ни Ераковић није добро сачувао, па је овај пронашао усамљеног Цолиса. Други гол био је резултат кашњења превисоко постављеног Павловића да „затвори“ Анастасиоса Дувикаса, стрелца победоносног поготка.
Уз то, Грци су током меча често „таргетирали“ десну страну одбране Србије, користећи што је Симић играо на новој позицији, и видело се да се и нови играч Арсенала Христос Цолис наиграо и пре него што је постигао погодак.
Тадић показао колико је фалио
Душана Тадића у дресу репрезентације Србије није било 1.186 дана, али му је тек нешто више од три минута било потребно да покаже колико је недостајао. Сјајну акцију „орлова“ код раног поготка започео је Сергеј Милинковић-Савић, потезом какав прави разлику, али и капитен Тадић је показао сво своје умеће.
Био је у позицији када би велика већина играча шутирала на гол, али је он са много осећаја пребацио лопту у срце шеснаестерца, где је Андрија Живковић натрчао да доведе Србију у вођство.
И после тога је Тадић правио потезе који су брзо померали тежиште напада „орлова“, и нарочито у првих пола сата, чинило се да је сваки његов потез био подсетник да је капитен морао да буде ту и у протекле две године.
Нелогичне одлуке о правцу којим се „орлови“ крећу
Србија је започела нови циклус, али су поједине одлуке селектора Вељковића постављала нова питања у ком правцу „орлови“ иду. Да ли је циљ овог тима да одмах оствари резултат с провереним снагама или да постепено почне да пружа шансу играчима који би могли да чине окосницу тима у наредној деценији?
Оба избора су легитимна, али је потребно једном се јасно подредити. Док је са једне стране било позитивно изненађење видети да је деветнаестогодишњи Михајло Цветковић добио шансу на левом крилу, једини други млади играч био је Симић, који је представљао у далеко већој мери изнуђено решење.
Тако је, примера ради, партија Немање Максимовића у везном реду, иако неупитног залагања и покривања великог дела терена, остала недоречена, била без икакве користи у поседу лопте. Иако је јасно због чега Пауновић има поверење у „златног орлића“, чињеница је да он чак тренутно није ни најбољи избор у својој генерацији играча, имајући у виду да је Саша Лукић остао на клупи, као играч који може више да понуди у игри на лопти.
А онда, ту је и Александар Станковић, везиста Интера, који ће, како ствари стоје, бити важан играч и у наредној деценији. Зашто онда не пружити шансу њему, са погледом на будућност, али и уз квалитет који је већ показао у протеклих пар година?
Тако су и Василије Костов и Лазар Самарџић остали на клупи када је из игре излазио Душан Тадић. Први је у дресу Црвене звезде већ показивао да може да се покаже на међународној сцени, други је као играч Аталанте последње две године био „виђен“ као профил играча који би могао да наследи Тадића.
Ништа то није против Петра Сукачева, везисте Војводине који је заменио Тадића, али утисак је да је ова утакмица била добра прилика да видимо више играча који већ неко време спадају у групу оних од којих се очекује да у наредним годинама постану лидери репрезентације Србије.
Мало публике много говори
Ако је нека фраза у српском фудбалу постала одавно излизана, то је онда она о „култу репрезентације“. За сваког љубитеља фудбала у Србији та фраза је попримила другачије значење и свако ће о њој имати своје мишљење.
Али да се бар онда дотакнемо чињеница. Србију је на стадиону „Рајко Митић“ гледало свега пет хиљада гледалаца и то много говори. Иако на неком новом почетку, са позитивним импулсом повратком Тадића у национални тим, „орлови“ нису добили значајну подршку, која већ годинама изостаје, у ком год граду они били домаћини.
Примера ради, и после спектакуларне победе у Лисабону 2021. и пласмана на Светско првенство, када је еуфорија око репрезентације била на врхунцу, „орлове“ је у лето 2022. на три меча Лиге нација – против интересантних противника какве су биле Норвешка, Словенија и Шведска – у просеку гледало тек 11.500 људи.
Стадион би против Холандије у недељу од 20.45 могао да буде значајно пунији, мада би, како се ради о атрактивнијем ривалу, и то могло много да каже о подршци коју репрезентација Србије (не) ужива у јавности већ неко време.
Опстанак у А дивизији је већ тешко изводљив
Већ смо најављивали да ће ова седмица бити кључна за репрезентацију Србије – прве две утакмице у Лиги нација су на домаћем терену, укључујући и директног ривала за треће место у групи.
И после пораза од Грчке, већ сада је јасно да ће Србији бити јако тешко да опстане у најјачој дивизији Лиге нација. Само треће место може да значи сигуран опстанак, док би последња позиција у групи могла да значи и више од испадања у Б дивизију – она би значила и место у другом шеширу на жребу за квалификације за Европско првенство 2028. године.
Грци већ имају бољи међусобни скор, па ће Србија сада морати да се „вади“ у четири утакмице против Холандије и Немачке, пре него што у последњем колу у новембру буде гостовала Хеленима.
Србија је на новом почетку, али је већ остварила резултат који би могао да значи корак уназад.
