Америка је навикла да у спорту буде оно што је и у свему другом: велика, богата и прва. Она прави лиге које други гледају, производи спортисте који постају суперзвезде, идоли и носиоци трендова, и од спорта је направила индустрију.
У готово сваком од популарних спортова пронашла је начин да направи врхунски систем, професионалну лигу и генерације шампиона. Рукомет је остао изузетак. Спорт који у Европи припада основној спортској култури у Америци није професионални спорт.
Америчка рукометна прича је почела још 1926. године, када је немачки досељеник Џон Јакобс у Бруклину позвао сународнике да се окупе око овог спорта. У октобру исте године одиграна је прва забележена клупска утакмица између Унион ситија и Бруклина, завршена 9:9.
Играо се рукомет на отвореном, са 11 играча, а управо та генерација европских досељеника представљала је САД на Олимпијским играма у Берлину 1936. године. Американци су завршили шести, што је до данас остао њихов најбољи пласман у мушкој олимпијској конкуренцији.
Али рукомет се у Америци од почетка борио и са идентитетским проблемом. Реч handball, најчешће није означавала спорт који се игра са седам играча, већ сасвим другу игру – ударање мале гумене лопте руком о зид, спорт који се у урбаним срединама развио још крајем 19. века.
Европски рукомет је у Америци зато морао да добије додатак и пуно име: team handball.
Савез је основан 1959. године, а амерички рукомет је у наредним деценијама прошао пут од траве до дворане и од 11 до седам играча. САД су се укључиле и у међународна такмичења, а на првом Светском првенству у дворанском рукомету за мушкарце учествовале су 1964. године.
Ипак, рукомет никада није добио оно што је у америчком спорту често пресудно: институционални пут од младих категорија до професионалног нивоа. Највише се то види у колеџ спорту.
Рецимо, кошарка, амерички фудбал и бејзбол имају универзитетски систем који не служи само као такмичарско место, већ је и развојна база, мрежа тренера, скаута, публике и будућих професионалаца. Рукомет тај систем нема.
Амерички спортиста зато може да има јасан пут од средње школе до универзитета, а потом и професионалне лиге, али тај пут конкретно за рукомет не постоји.
Од досељеника до Олимпијских игара
Када је дворански рукомет враћен на Олимпијске игре у Минхену 1972, Американци су покушали да надокнаде недостатак традиције уз физички потенцијал спортиста из других дисциплина, пре свега кошарке и америчког фудбала.
Идеја је била типично америчка: ако већ нема довољно рукометаша, можда постоје спортисти од којих се рукометаши могу направити.
Током осамдесетих тај приступ је дао резултат. На Панамеричким играма у Индијанаполису 1987. и мушка и женска селекција САД освојиле су злато. Мушка екипа је у финалу савладала Кубу после продужетка, пред више од 5.000 гледалаца. Била је то историјска победа и директна карта за Олимпијске игре у Сеулу.
Али генерација није постала традиција. Американци су играли као домаћини у Лос Анђелесу 1984. и Атланти 1996, а после Атланте уследила је дуга олимпијска пауза све до аутоматског пласмана за Лос Анђелес 2028.
Америка као рукометни стартап
У ту историју данас улази и Данило Ројевић. Рођен у Београду исте оне године када је Југославија у обе конкуренције у Лос Анђелесу освојила златну медаљу. Одрастао је у Швајцарској, а рукомет га је привукао после Светског првенства 1999. у Египту.
Посебно му је остала у сећању четвртфинална утакмица Југославије против Немачке. У Фрибургу је тада одлучио да почне да тренира.
Годинама касније Ројевић је стигао у Сан Франциско. Рукомет није био разлог одласка, већ посао, а имао је идеју да настави да игра. Ипак, као што му се рукомет већ једном догодио у Швајцарској, пронашао га је и у Калифорнији. Врло брзо је постао тренер.
У Сан Франциску је провео осам сезона на клупи мушке екипе, освајао првенства и био укључен и у управљање клубом. То искуство му је показало да амерички рукомет функционише по сасвим другачијим правилима од европског.
„Америка је, када је рукомет у питању, као стартап. У клубу тренер није само тренер, нити председник само председник. Људи раде више послова истовремено, а велики део система почива на ентузијазму неколико појединаца“, рекао је Данило Ројевић за РТС.
То је можда и најкраћи опис америчког клупског рукомета. Нема великих професионалних организација које омогућавају да један човек може да буде само тренер. Клуб често зависи од људи који истовремено организују тренинге, воде администрацију и финансије и путују на такмичења.
„У Америци је рукомет аматерски спорт. Нико не добија новац. Ни тренери, ни председници клубова, ни играчи. Али страст према рукомету је огромна. Играчи сами плаћају путовања на турнире, одлазе у Сан Франциско, Чикаго или Њујорк, тренирају и враћају се на терен, иако од тога немају професионални приход“, нагласио је Ројевић.
Осамдесет играча, а ниједан систем
Рукометни систем у Америци производи занимљив парадокс: играчи постоје, клубови постоје, такмичења такође, али још увек нема снаге (новца) која би спорт извукла из аматерског оквира. То се најбоље види код најмлађих.
Ројевић данас прати око 80 рукометаша који улазе у круг кандидата за репрезентацију до 21 године. Број сам по себи не говори много, јер су играчи на потпуно различитим нивоима развоја.
„Имам 80 играча које могу да бирам. Не знам да ли је то много или мало. Али разлика између најбољег и најслабијег играча је огромна. У Европи је та разлика мања не зато што су деца талентованија, већ зато што већина њих годинама пролази кроз исти спортски процес“, наглашава Ројевић.
Често се у Америци дешава да талентовани спортиста рукомет открије тек у средњој школи, а то је прилично касно, односно касно за почетак бављења овим спортом.
„У исто време, вршњак из Европе већ може да има шест или седам година организованог тренинга иза себе. Није проблем само у томе ко је талентованији, већ ко је имао прилику да довољно дуго учи спорт. Не можеш за неколико година да надокнадиш десет година развоја“, објашњава Ројевић.
А ту се долази и до места на којем се рукомет у Америци игра.
Рукомет без рукометних хала
Када се преселио у Сан Франциско, Ројевић је пронашао клуб који је једини имао прави рукометни терен и одговарајућу халу. Остали клубови углавном користе мултифункционалне спортске хале, првенствено пројектоване за кошарку и друге спортове.
Сан Франциско је имао готово случајну предност. Власник једне школе претходно је боравио у Европи, а када је грађена нова спортска хала у том граду, остављен је простор и за рукометни терен.
Овакав пример показује колико развој спорта зависи од околности које у већини европских земаља делују готово подразумевано.
А онда долази питање професионалне лиге. Како земља која је направила НБА, НФЛ и МЛБ нема професионалну рукометну лигу? Ројевић одговор не своди на једну ствар. Истиче да је први проблем културолошке природе.
„Американци одрастају уз спортове који су део свакодневице, док дете може годинама да гледа кошарку, амерички фудбал или бејзбол, а да никада не види рукометну утакмицу. Други проблем је инфраструктура. Трећи су резултати. А између свега тога постоји ланац који је тешко прекинути: резултат доноси интересовање, интересовање новац, а новац инфраструктуру. Када нема резултата, тешко је привући новац; без новца нема система који производи резултат“, додаје Ројевић.
Рукометни тренер Ројевић не верује да би неколико милиона долара, само по себи, решило проблем.
„У земљи у којој не постоји широка рукометна база, није довољно направити један богат клуб и довести неколико добрих играча. Треба системско улагање. Потребни су клубови, тренери, омладинске школе, терени, судије, физиотерапеути, кондициони тренери, аналитичари, администрација и публика. Тек онда професионални играч може да постане производ система, а не изузетак који се случајно појавио“, наглашава селектор репрезентације САД за играче до 21 године.
Ипак, последњих година репрезентација је почела да добија нешто што јој је дуго недостајало – континуитет. Ројевић је 2022. ушао у рад америчке репрезентације, а селекција је потом изборила пласмане на светска првенства 2023. и 2025. године. У међувремену су стигли и резултати у млађим категоријама и регионалним такмичењима.
Важан ресурс постала је и америчка дијаспора. Све је више играча са америчким пасошем који живе и тренирају у Европи, па репрезентација може да тражи квалитет и ван домаће базе.
Највеће звезде нису направиле систем
Микел Хансен и Никола Карабатић били су међу амбасадорима пројекта Pro Handball USA, најављеног као покушај да се рукомету отвори пут ка америчкој публици и професионалној лиги, али је пројекат послат у принудну ликвидацију.
Можда је у томе и најбоља слика америчког рукомета: највеће светске звезде могу да му отворе врата, али кроз њих ипак морају да прођу амерички клубови, тренери, деца и играчи.
Америка је већ показала да уме да направи спортску индустрију. Показала је и да уме да пронађе таленат тамо где га други не виде. Али од рукомета још увек није направила професионални спорт.
