Чехословачка је у финалу водила са 2:0 головима Јана Швехлика и Карола Добијаша, али су актуелни светски и европски прваци, Западна Немачка, успели да се врате преко Дитера Милера и Бернда Холценбајна, који је изједначио у 89. минуту.
Утакмица је отишла у продужетке, а потом и у пенал-серију. Када је Ули Хенес промашио четврти пенал за Немце, лопта је дошла до Паненке.
Његов агресиван и праволинијски залет убедио је легендарног Сепа Мајера да следи снажан ударац. Међутим, у последњем тренутку, Паненка је успорио и само лагано поткопао лопту, која је у високом луку, готово лењо, пала у средину мреже док је немоћни Мајер већ био на земљи.
Идеја је настала током опкладе у клубу Бохемијанс из Прага. Паненка је после тренинга изводио пенале против голмана Здењека Хрушке, а губитник је плаћао пиво или чоколаду.
„Стално сам губио и плаћао му. Онда сам схватио да се голмани скоро увек бацају у једну страну и дошао на идеју да само лагано ‘боцнем’ лопту по средини. Одмах је упалило“, присећао се Паненка.
До финала у Београду, ударац је испробао неколико пута у домаћим мечевима, али је био непознат ван Чехословачке.
„Био сам хиљаду одсто сигуран да ћу погодити. Схватио сам да је то најлакши начин да се постигне гол“, објаснио је.
Одлука да се изведе такав пенал на тако великој сцени носила је и огроман лични ризик. У тадашњој комунистичкој Чехословачкој, промашај је могао бити протумачен као исмевање система и донети му озбиљне санкције. Сама пенал-серија је била преседан договорен на дан утакмице, наводно на захтев Немаца чији су играчи већ имали заказане одморе.
Реакције су биле подељене. Пеле га је описао као „или генија или лудака“, а Франц Бекенбауер га је назвао „истинским шампионом“. Ипак, Сеп Мајер није био импресиониран. Немачки голман, како тврди Паненка, није разговарао са њим 35 година.
„Сматрао је да сам га понизио и направио кловном, што ми никада није била намера. Чуо сам да је чак имао и пикадо таблу са мојим ликом у гаражи“, рекао је Паненка. Њихов однос се касније нормализовао, а Мајер је уз осмех умео да се присети тог потеза.
Потез је одмах ушао у фудбалски речник и постао познат као „паненка“. Касније су га успешно копирали великани попут Зинедина Зидана, Андрее Пирла, Серхија Рамоса и Лионела Месија. Било је и оних мање успешних, који су показали колико је ударац ризичан.
„Осећам чисту срећу када видим да га други изводе. Једина мана је што не добијам тантијеме“, нашалио се Паненка, откривши да је некада безуспешно покушао да патентира свој ударац. Његово име, уз Кројфов окрет, остаје једно од ретких које је постало синоним за фудбалски потез.
Ипак, слава овог пенала имала је и другу страну. Елегантни плејмејкер, познат по пасовима и слободним ударцима, за многе је остао човек једног потеза.
„Поносан сам, али сам и помало несрећан што је тај пенал избрисао све остало. На неки начин, свео је моју каријеру на један ударац“, признао је Паненка.
Пола века касније, тај ударац је и даље симбол храбрости, дрскости и генијалности. Није донео само титулу, већ је свом аутору осигурао фудбалску бесмртност.
„Тај пенал ми је променио живот. Невероватно је да и после 50 година причам о томе. Срећан сам што сам то урадио“, закључио је Паненка.
